Опозиција губи дах

Ако је веровати званичним подацима, 55 процената Московљана није знало да ће 6. маја у центру престоницебити одржане демонстрације опозиције.

„Марш милиона” претворио се у скуп неколико стотина људи. Једни (21 одсто) су својим присуством хтели да изразе незадовољство радом власти, други су се жалили на лош живот (10 одсто). Било је и оних који и даље сумњају у резултате пролећних председничких избора (четири одсто).

Власт се боље припремила. Још почетком године донет је закон којим је за добијање дозволе за организовање демонстрација неопходно испунити мноштво формалних услова, и оних који се односе на долазак и одлазак демонстраната. Да не помињемо присуство безбедносних служби.

Уместо да обједини снаге и пред грађане изађе са јасним програмом – који не претпоставља само смену Владимира Путина већ и јасну перспективу за даље – опозиција се поделила. Прилика да се одговори и на оштре прописе је пропуштена.

Према анализи „Сверуског центра за изучавање јавног мњења” (ВЦИОМ), свега половина испитаника сматра да на митинге иду они који желе да изразе своје мишљење о власти. Да ли под утицајем пропаганде или не, 29 одсто верују да „митингаши” добијају паре. Од кога, и колико, не зна се. Неки (23 одсто), сматрају да се људи окупљају само да би се мало забавили.

Испитивање ВЦИОМ-а закључује да свега седам одсто грађана на овакве масовне скупове одлазе са циљем да јавно искажу своје незадовољство.

Према недавном испитивању независног Левада центра, чак 65 одсто анкетираних изјавило је да не верују ниједном од опозиционих лидера, док је 20 процената потврдило да су у великој недоумици.

Можда најдраматичније звучи податак да су се, према истом испитивању, на листи као најбоље пласирани нашли бивши думски заступник Генадиј Гутков и некадашњи светски шаховски шампион Гари Каспаров, али са свега три одсто подршке.

За истинске руске опозиционаре то је свакако сигнал за узбуну. Шта се десило да Едуард Лимонов, Сергеј Удаљцев, Борис Немцов, Каспаров, Алексеј Навални изгубе харизму коју су успели да стекну у једном тренутку 2012?

Ма колико ово одговарало властима, сигурно не може да буде добро за цео народ. Време појединаца који су стајали на челу државе и својим ауторитетом усмеравали и њену свакодневицу и њену будућност требало би да је ствар прошлости.

Специфичност Русије је у томе што је у релативно кратком периоду прошла кроз кошмар пропасти СССР-а, да би потом ушла у ништа мањи кошмар владавине Бориса Јељцина. И једно и друго оставило је тешке психолошке последице по друштво, привреду, безбедност, науку, уметност...

Појава Путина означила је преокрет у више праваца: захваљујући продаји енергената по високим ценама привреда се стабилизовала и ушла у пет најдинамичнијих у свету, животни стандард грађана значајно је порастао. Ојачани су контакти са бившим совјетским републикама, борба против тероризма постала је ефикаснија.

Тврдити да је само Путин заслужан било би у најмању руку неумесно. Околности у свету, пре свега у Европи, свакако су погодовале убрзаном напретку Русије.

Управо у тим околностима опозиција мора да нађе свој идентитет којим би могла да се носи са актуелним шефом државе. Шанса која јој је пружена током четири године када је земљу водио Дмитриј Медведев очигледно је потрошена улудо.

Нова прилика могла би се да се укаже поводом изградње објеката за Олимпијске игре у Сочију 2014. Трошкови за овај гигантски пројекат већ су се попели на фантастичних 50 милијарди долара.

Али, како преносе руски медији, од поменуте суме нетрагом је нестало чак 25–30 милијарди долара.

Како тврди Би-Би-Си, цена изградње 48 километара комбинованог аутомобилског и железничког пута је, са предвиђене 91 милијарде рубаља, скочила на – 266,4 милијарде (9,4 милијарде долара).

У чије џепове се слива новац и каква је коначна намена, нико не зна. Контрола је затајила у потпуности.

Тако су приче о клановима, сличне онима из доба Јељцинове дивље приватизације, све чешће. Само што су сада на реду они који су блиски Путину.

То је шанса за озбиљну акцију опозиције.