Уз подсмех се лакше живи

–Писање романа је моја главна опсесија. Волим да се изражавам сликом и звуком, али ништа не може у мом животу да се упореди са писањем – каже Давид Фоенкинос, француски писац, сценариста, режисер и музичар, који је у Београду на манифестацији „Молијерови дани” представио своје стваралаштво. Том приликом приказан је и филм „Деликатност” са Одри Тоту у главној улози, који је Фоенкинос режирао заједно са братом Стефаном по свом истоименом роману, а који је иначе био номинован за „Цезара“ за најбољу адаптацију у 2012.

Пре него што је дошао у Београд, Фоенкинос ми је рекао да је одувек маштао да упозна овај град и да ће зато настојати да свој боравак од два дана максимално искористи, и да чак нема намеру ни да спава. Радозналог духа и дружељубив, ноћу је обилазио београдске клубове. Посетио је такође Савамалу и Миксер фестивал, затим Културни центар Град. Пре пројекције филма „Деликатност” изразио је одушевљење салом са пројекцију у новој згради Југословенске кинотеке, рекавши да је са овим филмом пуно путовао, али да је ово једна од најлепших пројекционих сала које је видео. 

Давид Фоенкинос припада млађој генерацији француских писаца (рођен је 1974. године) чије књиге достижу високе тираже и чије су омиљене теме комплексни односи међу људима. Два његова романа „Деликатност” и „Еротски потенцијал моје жене” објављена су и код нас у издању Лагуне, а у преводу Гордане Берберине. Поводом романа „Деликатност”, по коме је снимио и филм, критика га је оценила као мајстора сентименталне комедије, док је за „Еротски потенцијал моје жене” добио награду „Роже Нимије“ 2004. године. У Француској се чак говори о стилу „фоенкинос” који подразумева озбиљне теме написане тако да засмеју читаоца, што све асоцира на лакоћу писања.

– Волим да у своје романе унесем хумор, што не значи да проводим време смејући се док их пишем, далеко од тога – каже за „Политику” Фоенкинос, објашњавајући да писање захтева чврсту дисциплину и да је лакоћа понекад повезана са великим трудом.

Признаје, такође, да му је веома важно да у томе пронађе задовољство. Воли лакоћу у односу према стварима, што не искључује озбиљност или сету. Сматра да своје теме обрађује озбиљно, али не може да спречи себе да у све дода хумор. Његов став је да се уз подсмех лакше суочавамо са грозотама живота!

Фоенкинос се бави комплексним односима међу људима, а у тој социолошкој палети чини се да су му љубавни односи највише интригантни. Он, међутим, тврди да његови романи говоре о животним путањама, а да је љубав често њихов део. Љубав за њега није једина тема, додаје, али као и у животу, једна је од важнијих. Жене, рецимо, имају велику улогу у његовом животу, наглашава.

Ипак, ако неко важи за мајстора сентименталне комедије, то у себи крије опасност да га схвате као писца „лаке” књижевност. Како се у Француској гледа на то?

– Два моја романа објављена су у Србији и тачно је да говоре о љубавним осећањима, посебно „Деликатност” – каже Фоенкинос. – Но, у Француској сам објавио једанаест романа, од којих један говори о старости, други о болу у леђима, а написао сам чак и књигу о Џону Ленону. Нисам се, дакле, затворио у једну тему. А и не питам се где ме сврставају. Покушавам да напишем што боље књиге и само о томе бринем. Додао бих да, бар кад је реч о мени, комедија није повезана са лакоћом. Но, ако треба да пишем дубоко депримирајуће романе да би ме људи озбиљно схватили, могу и то да радим!

Његов нови роман „Je vais mieux”, објављен ове године код Галимара, говори о поменутом болу у леђима, али Фоенкинос објашњава да је ту заправо желео да говори о стрепњи модерног човека да може имати озбиљну болест, о боловима чији су узроци психосоматски, што је карактеристично за модерне болести.

– Наше тело реагује на све што осети, на фрустрације и на животне тешкоће. Тело разуме боље од духа свој прави живот. То је била тема и у роману „Деликатност”, у коме једна супер жена пољуби не баш лепог мушкарца, не знајући ни сама зашто је то урадила. То је њено тело реаговало на пулс преживљавања – каже писац.

Роман „Деликатност”, објављен у Француској 2009, продат је у милион примерака, али Фоенкинос каже да нема стратегију како да сачува толику читалачку публику. Напротив, роман „Успомене” из 2011. није постигао ни приближно такав тираж. Људи мисле да је сигуран у себе док пише, а он је, заправо, пун сумњи и оклевања, каже.

Са братом Стефаном свакако планира опет да сними филм. Но, овај пут неће екранизовати неки од својих романа. То, каже, препушта другим редитељима. Заправо, већ постоје планови да се неколико његових романа адаптира за филм и одушевљен је због тога. Али он и Стефан ће овај пут написати оригинални сценарио.

За сада је „Еротски потенцијал моје жене” једина књига која му је донела награду, и то баш ону која носи име једног од „хусара” француске књижевности Рожеа Нимијеа. Види ли можда Фоенкинос себе као наследника „хусара”?

– „Потенцијал” је књига коју сам написао пре више од десет година! То ми се већ чини као далека прошлост. Реч је о помало апсурдној и лудој књизи. Блискији су ми моји последњи романи који су врло реалистични. Било ми је веома драго што сам добио награду „Роже Нимије“ јер су у жирију били престижни писци којима се дивим, попут Патрика Бесона и Бернара Франка. А кад је реч о „хусарима”, уопште се не осећам њиховим наследником. Више сам попримио утицај истока, Кундере или Гомбровича – закључује Давид Фоенкинос.