Пустоловине једног штампара

Има неке симболике у томе што је роман Катарине Брајовић, „Штампар и Вероника”, објављен код издавача (Октоих и Штампар Макарије), чији називи директно упућују на прве штампаре и штампарије настајале на овим просторима. Симболика се, међутим, није проширила изван простора омеђеног оним што бисмо могли назвати пуком случајношћу, а роман није преузео на себе прекретничка својства која би се могла поредити са прекретничком улогом коју је штампана књига имала у односу на рукописно дело.

Имајући у виду књигу „Војвода Божидар Вуковић Подгоричанин”, Рајке Вујошевић, Катарина Брајовић је фикционализовала историјско-биографску приповест о животу Божидара Вуковића, једног од штампара који су учествовали у раду прве штампарије ових простора, на Цетињу. Роман је смештен у 1499. годину, али захваљујући бројним реминисценицијама, обухвата нешто шири период, од пропасти Византијског царства до краја 15. века. Замишљен је са великим претензијама да истовремено буде и историјска метафикција, љубавна (са елементима Петраркиног заноса) и биографска прича са елементима авантуристичког, пустоловног романа која ће обухватити и теме о великим историјским и културним преокретима; у сфери културе, то су почеци ренесансе и прелазак са рукописних на штампане књиге, у домену политичких кретања – прерасподела великих сила, Млетачке републике и Османлијског царства након пада Византије, као и новонастали односи на тлу Медитерана и ситуацију у којој се нашао са обе стране притиснут Балкан.

И на књижевном пољу интертекстуалности „Штампар и Вероника” посредно читаоца асоцира на неке од добро познатих књижевних дела; као да у темпоралном слоју романа наставља Андрићеву „Проклету авлију”, откривајући шта се догодило са Џем-султаном, или „Савршено сећање на смрт”, Радослава Петковића, детаљно описујући Исток, Запад и Балкан након пада Цариграда, или кореспондира на смисаоном плану са романом Мирјане Митровић „Емилија Лета”, где се кроз љубавну причу прозиру смутна времена великих преокрета (смена паганства хришћанством).

Поменута интертекстуалност, међутим, остаје изван корица самог романа, она није у њега инкорпорирана нити се препознаје амбиција да се текст са књижевном баштином повеже, било да је само наговести и тиме прошири границе самог дела, било да је преиспита и тиме прошири сопствене поетичке границе, већ се она учитава накнадно, као основно каталошко знање настало кроз рецепцију савремене књижевности. Приметан је и изостанак савремених наративних стратегија настајалих у распону од Андрићеве „Проклете авлије” до данас, а за жанровско позиционирање може бити пресудан недостатак иронијског отклона према историјско-биографској материји, али и према неким поетичким елементима преузетим из традиције (наслеђе Петрарке, трубадура и трувера, пустоловног и историјског романа итд). Некритичко преузимање традиционалних дискурса, иако изведено вешто и на питак начин који не спутава читалачко уживање, узрокује потом и недостатак подривалачких снага наратива које би судар цивилизацијских и културолошких громада преиспитале и повезале са савременим тренутком. А прилика за препознавање је било и више него довољно, од судара Истока и Запада, чији смо и сведоци и учесници, болних искустава избеглиштва и несрећне стешњености између великих сила, преко текуће цивилизацијске смене Гутенбергове галаксије екранском културом. 

Ако му се превратничка улога не може приписати, наговештај неколико великих тематских целина, изнијансираност карактера, узбудљиве авантуре и стилска углађеност језичке матрице благо повишеног тоналитета указују на то да се овом роману, донедавно широј јавности непознате списатељице Катарине Брајовић, не може оспорити то да се појавио као пријатно изненађење на обзорју иначе предвидљиве српске књижевности. Најзад, уживање мање строгих читалаца не мора да буде ометано поетичким дисконтинуитетом, а списатељица очигледног дара и великих претензија има прилику да у наредним делима развија сопствени поетички дискурс.