Сузе у Ници, аплаузи у Ваљеву

Ваљево– Да се којим случајем пре неко вечепојавио у свечаној сали Ваљевске гимназије, био би тоу овом граду прворазредни културни догађај. Међутим, даљина и године чине своје: Милорад Мишковић (1928), светски познати балетски играч, а некад и велики светски путник, данас време углавном проводи на Медитерану – у свом лепом, топлом дому у Ници. Ипак, овај догађај њему посвећен покренуо је емоције. Он је, не без суза,тамо из даљине поздравио своју прву колевку, како назива родно Ваљево, и исказао жаљење што није могао да дође на ову завичајну промоцију свог животописа– монографије „Играти живот”.

И за овакву информацију велики уметник је добио од својих земљака громогласан аплауз, баш као некад безброј пута за своју игру на највећим светским сценама. Иначе, реч је о монографији (издавач Историјски архив Београда) коју потписују балетскауметница Марија Јанковићи Јован Ћирилов, велико име наше позоришне уметности, а која је, под покровитељством Унеска,објављена 2009. године. Исте године била је и заиста спектакуларна београдска промоција у Народном позоришту,а са приличними помало необјашњивим закашњењем десило се и ово ваљевско представљање те „књиге о Милораду”. Додуше, не само Ваљево већ и добар део Србије још увек открива Милорада Мишковића као специфичну личност, вансеријског уметника, играча који је био партнер највећих светских балерина свога времена. Француска је, иначе, земља у којој је Мишковић провео највећи део свог живота и на чије је позорнице најчешће излазио. То је и био повод да редитељ Гордан Драговић публици представи ову балетску велесилу и место нашег уметника у њој.

Милорад Мишковић је рођен 1928. године у Ваљеву, у грађанско-трговачкој породици која се након четири године преселила у Београд. Ту је Милорад завршио основну школу и гимназију а 1942. године постао и полазник балетског студија чувене Нине Кирсанове. Његова интернационална каријера почела је 1946. године наступима на сценама широм Европе и света. Тај вртоглави успон и блистава играчка каријера потрајалису све до 1979. године, када ће он постати уметнички директор Унеска,а то значи и Унесков светски амбасадор, промотер културе високог ранга.У најсвежијој усменој допуни своје животне биографије, он је, у телефонском разговору са Маријом Јанковић, подсетио како се, после 16 година боравка у иностранству, по повратку у земљу прво обрео у свом Ваљеву. Нимало случајно, казао је.

Жеља му је била да види фамилију, чије је порекло из оближњих Бачеваца, то јест засеока Мишковићи, да осети вибрације овог простора и сретне се са ретко срдачним, физички и духовно лепим људима. За њега су, такође је навео у поменутом разговору уочи ове завичајне промоције, велико откриће биле манастирске фреске, стихови Десанке Максимовић и рад и промишљања сликара Љубе Поповића,такође Ваљевца, са којим се повремено и дружио у Паризу. Он се озбиљно носио мишљу да игром дочара део тог духовног и поетског дара, обележја нашег народа, али нешто би га у томе, нажалост, најчешће спречило. Напоменуо је, каже Марија Јанковић, да у белом свету никада није изгубио своју личност управо знајући где су му корени и његова прва колевка.

О томе о каквој се балетској величини ради говорио је и Јован Ћирилов, подсетивши при том да практично не постоји ниједан светски лексикон игре и енциклопедија у којима није масним словима уписано име Милорада Мишковића.Уз неспоран велики таленат, његову уметничку линију пратили су упоран рад, храброст, филозофско промишљање и огромна жеља да дотакне звезде. Оно што је Никола Тесла у светској науци, рекао је Ћирилов, то је Милорад Мишковић у свету игре.

Овим поводом постављена је и изложба фотографија великог формата на којима су неки од најзначајних ликова из богатог сценског опуса овог изузетног Ваљевца.