Шта смањује углед СПЦ– афере или завере

Црква више није најомиљенија национална институција. Бар у истраживањима јавног мњења. Први пут од 2000. године, опада број људи који имају позитивно мишљење о Српској православној цркви (СПЦ). Црква тако више није институција од највећег значаја, већ је то место препустила Војсци Србије. Према последњем истраживању „Ипсос стратеџик маркетинга”, позитиван однос према војсци има 42 одсто испитаника, док је СПЦ позитивно оценио 41 проценат анкетираних.

Директор „Ипсос стратеџик маркетинга” Срђан Богосављевићкаже да та агенција већ 14 година прати податке о томе како људи оцењују водеће државне и националне институције: цркву, војску, полицију, председника државе, правосудни систем, владу, парламент...

– Три стуба демократије – влада, парламент и правосуђе су, по правилу, најниже оцењене. Веома дуго црква је испред свих осталих институција и поверење грађана у њу у просеку износи око 70 одсто, али је пад поверења драстичан у последња три месеца. Интересантно је да је пре случаја убиства двојице гардиста у Топчидеру, војска такође била јако високо оцењена и била је близу цркве. Последњих шест месеци, популарност војске расте, вероватно због популарности министра одбране Александра Вучића – каже Богосављевић. 

Према његовом мишљењу, без обзира што по попису имамо велики број људи који се изјашњавају као верници СПЦ и других цркава, Србија већ 10 година има озбиљан проблем са идентитетом.

– Црква је главно идентитетско сидро Срба. Можда није била снажна, али јесте јасна. Народ, такође, не очекује превише од Цркве у анкетама. Ово јесте велики пад. Велики скок популарности Цркве забележен је после смрти патријарха Павла, чиме се створио додатни сентимент, а велики пад популарности Цркве се догодио када су се појавиле информације о сукобима монаха у Грачаници. Тада смо схватили да велики скандали могу пољуљати углед СПЦ. Последњи низ скандала или сукоби са државним руководством, вероватни су узроци пада поверења. Ипак бих рекао да су скандали пресудно утицали на пад рејтинга – оцењује Богосављевић. 

Док социолог Јово Бакић каже да Црква још има много већи углед него што га заслужује, јер, тврди он, за активности Василија Качавенде се зна већ деценијама, историчар Вељко Ђурић Мишина сматра да су резултати поменуте анкете последица ширег пројекта о маргинализовању СПЦ, стварањем и форсирањем разноразних афера, спекулација и претпоставки.

– Видећемо да ли ће Качавенда ићи на црквени суд. Имамо и случај судског застаревања случаја „Пахомије”. Бројни су случајеви проневере новца – па не видим зашто би црква уопште имала велики углед међу грађанима – истиче Бакић, који напомиње да је и позитиван однос према СПЦ, који је исказало 41 одсто грађана, превисок за савремена друштва.

Према речима Бакића, није ту проблем што владика Качавенда има склоност ка мушкарцима, али је проблем Цркве да осуђује гејпараде, а нема моралне снаге да се обрачуна са хомосексуалцима у својим редовима. Тим пре, што се сумња да су неки имали доносе са малолетним особама – прецизира Бакић. 

Одговарајући на наше питање, да ли би његов став о СПЦ био другачији, да је Црква брже реаговала на случај „Качавенда”, Бакић каже да би то била сасвим друга ствар.

– Људи су кварљива роба и логично је да неко залута у Цркву – указује Бакић. 

Са дуге стране, Вељко Ђурић Мишина указује да је маргинализација СПЦ почела пре две године. 

– Од тада 90 одсто вести у медијима о СПЦ има негативну конотацију. Циљ је делимично и постигнут, али не верујем у резултат истраживања – тврди Ђурић Мишина.

На наше питање, да ли верује да је Црква заиста безгрешна, и да је ипак реаговала споро у афери свештеника Перановића, који је убио једног од пацијената који се лечио од наркоманије, и да је дуго скривала непријатне детаље афере „Качавенда”, па да је то резултат пада њеног рејтинга, а не шира завера међународних размера, Ђурић Мишина одговара:

– Проблем у Цркви се не решава тек тако, као што ми замишљамо – истог момента. У Цркви, наиме, не постоји фактор време. Најновије афере могу се посматрати у барем две равни: не улазим у детаље кривице Василија Качавенде, јер не знам превише о томе, али знам да се протеклих година он супротстављао идеји о формирању православне цркве БиХ. И тај случај посматрам у склопу напада на цркву и у односу на нападе на српски народ у РС, Рашкој области, на југу Србије и источној Војводини – каже историчар Ђурић Мишина, супротстављајући се могућности да је његова теза још једна од „теорија завере”.

– Знам за пројекат разбијања СПЦ до 2020. године, односно до стогодишњице обнављања Патријаршије, што се уклапа у причу о свођењу Србије на предкумановске границе 2014. године – уверен је Ђурић Мишина.

Бакић, опет, истиче да где ће бити границе Србије – зависи oд снажне економије, војске и добре дипломатије.

---------------------------------------------------------------------------

Пресудна улога штампе

Коментаришући утицај дневних листова који су разоткривали непријатне догађаје унутар СПЦ, а ове теме су у штампи биле неупоредиво заступљеније него у електронским медијима, Јово Бакић каже да су новине одиграле функцију у друштву који иначе и треба да имају. А то је – трагање за проблемима.