Халал храна, шанса за Србију

Вест да је Мешихат Исламске заједнице из Новог Пазара одлучио да формира агенцију за сертификацију халал хране важан је подстрек српским произвођачима у освајању муслиманских тржишта. То је знак да поред сертификата који већ 35 година издаје Исламска заједница Србије из Београда, добијамо једну сасвим нову агенцију која може помоћи у формирању свести колико је халал тржиште значајно. Халал храна, по проценама Светског Халал форума, одржаног у Малезији у мају ове године, а и четвртог Сајма халал хране, у Паризу овог месеца, представља тржиште од 500 милијарди долара годишње. Сведоци смо све јачег захтева муслиманских тржишта да храна коју купују буде халал храна са сертификатом, тако да ће српски произвођачи бити приморани да имају сертификат како би извозили у те земље. Због чега је сертификат халал хране у Србији шанса за српске произвођаче? Први разлог је што на простору бивше Југославије, изван Србије, постоји само једна агенција, она у Тузли, која издаје ове сертификате. Други разлог је што храна коју купују муслимани, осим што треба да буде "халал" (то јест храна која није "харам" или забрањена Кураном и Шеријатским законом, а месо резултат верског клања) мора бити и "тајиб", то јест целокупна и доброг укуса. Управо ту је шанса српских произвођача здраве хране (јер здраву храну могу поистовећивати са тајиб захтевом). Трећи разлог је тај што у свету има на стотине агенција које нуде сертификате халал хране, међутим мало је агенција које имају легитимитет који долази од неприкосновених верских организација. У САД-у је више од 100 агенција, али пошто нема јединствене организације која окупља све муслимане у Америци, ниједна агенција није неприкосновена. У Француској такође има више агенција али су ипак сертификати које издају Велика Џамија у Паризу, Велика Џамија у Лиону и Велика Џамија у Еврију најзначајнији. Сертификате у Београду издаје Исламска заједница Србије из Београда, а Агенција у Србији би била под ингеренцијом Мешихата из Новог Пазара. Ријашет у Босни је једина организација која окупља муслимане у тој земљи, док у Србији постоји ривалство Заједнице из Београда и Заједнице из Новог Пазара. И једна и друга заједница су, међутим, признате у свету тако да њихови сертификати могу да путују биле где. Како најзначајније агенције за халал храну у свету (ЈАКИМ из Малезије и МУИ из Индонезије) имају монопол у својим земљама, нормално је да ће дати предност сертификатима који долазе од исламских заједница а не од приватних компанија.

Српска јавност не познаје прави значај муслиманских тржишта и могућност пласмана српских производа а гаји анимозитет према свему што је муслиманско па макар долазило из Србије, што веома кочи пласман производа на та тржишта. Шансе постоје јер велике муслиманске земље као што су Индонезија, Египат или Алжир не заборављају несврстану прошлост бивше Југославије, самим тим и Србије, и још увек гаје симпатије према Београду. Штета је што наша земља не игра на ту карту док се рецимо Русија појављује на самиту Организације исламских земаља и тражи придружени статус. Министар иностраних послова Србије Вук Јеремић је резервисао једну од својих првих посета за Босну и Херцеговину и време је да и српски произвођачи хране храбро наступе на тим тржиштима. Уколико Кока-Кола, Мекдоналдс или Нестле своје сертификате халал хране поносно показују, није јасно због чега и српски произвођачи то не би урадили. Потребна је међутим помоћ државе. Пример Тајланда, земље која има процентуално мање муслимана него Србија, је у том домену индикативан. Тајланд је на време препознао значај халал хране тако да је држава 2001. године формирала Комитет за развој халал индустрије.

Чак и Америка која не ужива велико поверење у муслиманском свету, помаже развој халал хране. Амерички амбасадор у Србији је посетио и пољопривредно добро Плочице код Ковина, прву фарму у Србији која производи халал храну.

Политика је политика, а бизнис је бизнис. На привредницима је да развију посао. На крају крајева, ако држава помаже продају оружја или "Заставиних" возила муслиманским земљама, зашто не би и српски произвођачи хране захтевали помоћ у освајању тржишта која им се нуде.