Жути картон Ердогану

Када су изашли на истанбулски Трг таксим да изразе незадовољство плановима да се у оближњем парку Гези посече дрвеће, да се бараке из отоманског периода претворе у шопинг центар и луксузне резиденције док би се на месту посвећеном Мустафи Кемалу Ататурку подигла џамија, нико није могао да претпостави у шта ће се претворити еколошко и урбанистичко питање.

Било је раније протеста поводом пројеката рушења старог биоскопа Емек у кварту Бејоглу, негодовања активиста због градње трећег моста преко Босфора, названог по султану Селиму или планова градње трећег аеродрома.

Али, демонстрације чувара човекове околине преко ноћи су попримиле политичку и социјалну димензију прерастајући у највећи изазов влади премијера Реџепа Тајипа Ердогана током његових 11 година на власти.

Водени топови, сузавац, хиљаде похапшених „Ататуркових војника”, стотине по болницама први је биланс немира, који су се – ненадано потврђујући размере незадовољства – прошириле на десетине градова широм Турске.

Оно што је почело као брига за дрвеће постало је гејзир акумулиране љутње владавином Ердоганове Партије правде и развоја (АКП), која је, држећи у парламенту убедљиву већину, заборавила да консултује базу око разних тема истовремено промовишући своју исламистичку агенду.

Ердоган одбацује оптужбе за ауторитарност своје владавине називајући демонстранте шачицом идеологизираних маргиналаца који владу покушавају да увуку у препознатљиву „замку”. Тако су у игру одмах убачени опозиција и конспиративне силе из иностранства.

Иако је признао да је полиција можда прекомерно користила силу, премијер не одустаје од пројекта у парку Гези, потврђујући ауторитарност за коју га демонстранти оптужују тражећи његову оставку.

Испоставља се да економски бум земље са највишом стопом раста у Европи и обогаћеног стандарда није довољан да стиша потмуло незадовољство секуларне Турске, коју, сматрају, АКП лагано демонтира.

Армија која је сматрана чуварем Ататурковог легата, изгубила је утицај хапшењем десетина генерала. Број забрађених жена драматично се увећао, иако није прошао предлог да девојке под исламским хиџабом могу да долазе на факултете.

Недавно је „ајран”, турска варијанта јогурта, проглашен за национално пиће уз додатне рестрикције служења алкохола. Предлог да стјуардесе „Туркиш ерлајнза” не смеју да користе кармин јачих боја повучен је у последњи час.

Неки су пожурили да догађаје на Таксиму одмах упореде са каирским Тргом тахрир на коме је, такође уз помоћ друштвених мрежа, покопан режим Хоснија Мубарака. Али, Турска није Египат.

Турска има историју демократије. Током Ердоганове владавине кренуло се у промене устава које би омогућиле остваривања његовог пројекта спајања вере и демократије по моделу европских демохришћана.

Постоје слободни избори и релативно развијена слобода говора. Упркос присутне аутоцензуре и стотинка новинара по затворима, опозициона штампа функционише. Цивилно друштво је далеко испред оних у Египту, Либији или Тунису.

Један од разлога популарности АКП, сем економије, је тај што се сматра да ће земља даље демократски напредовати. Та мисија препуштена је Ердогану.

Ствари су почеле да се мењају после убедљиве победе АКП на изборима 2011. Премијер је почео да вуче све конце туђих живота. Дани турског револта показују да такав Ердоган није добродошао у све турске куће. Посебно не у космополитском Истанбулу или Измиру.

Но, како је Ердоган и даље најпопуларнији политичар, редак који се упустио у решавање курдског проблема, он наставља да се понаша самоуверено. Разједињеност опозиције му је од огромне помоћи.„Можете да радите шта вам је воља. Ми смо донели одуку коју ћемо и спровести”, ауторитарно је поручио „шачици маргиналаца”, разбуктавајући њихов бес. Али, време и замор странкама на власти могу да учине своје.

Да ли су Ердоган и АКП спремни да чују поруку са Таксима? Да отворе шири дијалог и покажу флексибилност социјалним консултацијама? Уколико поруке не укључи у одлуке које ће доносити, премијер ће не само угрозити бриљантна економска достигнућа већ би непопустљивошћу и оглушивањем о савете који су му упућивани, угрозио сопствену политичку будућност.

Уз висок степен извесности говори се да Ердоган планира да по истеку овог мандата преузме положај председника републике, покушавајући да ојача председнички систем и веже га за политичку партију.

Како год, Ердоган ће имати времена да проучи поруке демонстраната које су биле адресиране њему лично. Од тога какве ће закључке извући зависи будући политички курс земље коју толико дуго води.

Таксим је, истовремено, показао колико се Турска развија у сваком погледу. Главно питање на старту протеста није било неко од традиционалних: кемализам, демократизација, Курди. За разлику од прошлости, доминирале су савремене социјалне теме. Оне које ће доминирати у будућности.

Значење и последице Таксима постају кључно питање турске политике. Премијеру је уручен жути картон. Гласан социјални хор показао му је да постоје границе његове моћи.„Без обзира колико владар изгледа моћан, на крају је народ тај који побеђује”, каже једна изрека коју памти већина од 76 милиона Турака.