Уграђена прва „вештачка срца” у Србији

Поред ослабелог и посусталог срца, у грудима спортисте из Тополе и становника београдског неформалног насеља, од јуче куца и – „вештачко срце”. Милош Гајић (38) и Имери Хамдији (49) су прва два пацијента у Србији, који су добили савремене пумпе за механичку потпору циркулације и рад срца, а које су им уграђене на Клиници за кардиохирургију Клиничког центра Србије (КЦС).

– Ово је апсолутно нов начин лечења у нашој земљи и важан догађај у кардиохирургији Србије. Тиме се отвара потпуно нова ера у кардиохирургији. Док у другим подручјима кардиохирургије, као што су уградња вештачких залистака, решавање анеуризма или урођених срчаних мана, нисмо нимало заостајали за светом, са уградњом ових пумпи, које су у суштини „вештачко срце”, заостали смо најмање 20 година иза Европе и света – каже професор др Миљко Ристић, који је био на челу тима који је обавио сложене уградње ових уређаја. Операције су трајале по пет сати. Пацијенти су јуче били у стабилном стању, на интензивној нези. За старијег пацијента ово је била интервенција која је урађена у последњи час.

– Имеријево срце је у веома тешком стању, процењено је да ради са једва 10 одсто функције. Због попуштања срца, пре операције смо му извадили осам литара воде из трбуха и још три литре из грудног коша. Он је седео у кревету био је „гладан ваздуха”, како ми у жаргону кажемо за некога у последњој фази попуштања срца. Не би живео дуже од седам дана. Други пацијент је спортиста који је имао тежак инфаркт срца, чекао је већ годину дана срце за трансплантацију и могао је изненада да умре да је дошло до погоршања стања – каже др Ристић.

Он објашњава да је вештачко срце у почетку примене било замишљено да служи да олакша тегобе и продужи живот пацијентима који имају терминалну, најтежу срчану слабост и који су чекали донора, односно трансплантацију срца. Како се дуго чекало одговарајуће срца од завештаоца, развијене су ове пумпе да би се тешким срчаним болесницима продужио живот док се не појави донор. Међутим, искуство је показало да су те прве пумпе неким пацијентима омогућавале да живе по пет, шест, па и десет година. Онда се показало да је ефекат пумпе изнад очекивања, па су неки пацијенти одустали од трансплантације.

– Нове пумпе су много мање, могу да се уграде у грудни кош и омогућавају један скоро сасвим нормалан живот. Овом пумпом се не избацује природно срце из груди да би се уградило вештачко, то би било сувише компликовано и непотребно. Оне не ремете срце које остаје, јер функција тог срца је толико минимална и занемарљива: 90, 95 одсто посла обавља пумпа, а пет до максималних 10 одсто срце које је остало – објашњава др Ристић.

Старији типови пумпи за срце се разликују од ових садашњих по томе што се нису уграђивале у грудни кош, него је пацијент везан све време за апарат који је велики као фрижидер. Једна таква пумпа уграђена је пацијенту у КЦС пре два месеца.

– Данас постоје пумпе које могу да трају 30 дана и неколико година. Код млађег пацијента, спортисте, коме је срце радило са 17 одсто, уградили смо пумпу која има неограничен век трајања. За овог пацијента то је дефинитивно решење, ако се покаже да се његов срчани мишић може опоравити. Али, он је и даље кандидат за трансплантацију срца – објашњава др Ристић.

Друга уграђена пумпа има краћи век трајања од 60 дана, јер срчани мишић је толико пропао да лекари у наредном периоду чекају да виде да ли ће се функције срца код овог пацијента поправити, као и да ли ће доћи у стање када ће моћи да му се уради или трансплантација срца или угради пумпа са дужим роком трајања.

– Пумпе смо добили од донора и сада нас не коштају, али то не може да буде решење, већ мора да постоји фонд баш за ове потребе. Статистика каже да је на милион становника потребно 10 оваквих пумпи или трансплантација, у Србији нам треба бар 50 ових уређаја. Пумпа са дужим т трајањем кошта 80.000 евра, а са краћим око 4.000 евра. Процењујем да има око 15 пацијената у Србији, којима би пумпа била потребна у што скорије време. Позвали смо шефове 55 коронарних јединица у Србији да нам упуте пацијенте који се лече од срчане слабости, а на одељењу имамо једног пацијента који чека на трансплантацију – каже др Ристић.

-------------------------------------------------------------------

Подршка кардиохируршке екипе из Загреба

Ове интервенције предводио је др Ристић са својим сарадницима, доцентом Светозаром Путником и др Младеном Кочицом. Имали су подршку медицинске екипе из Хрватске, на челу са шефом кардиохирургије из Загреба професором др Бојаном Биочином и његовим сарадником Хрвојем Гашпаровићем.