"Сава центар" створен на задњем седишту авиона

Паде ми камен са срца. Уххх, коначно реших и то питање које ме годинама нагризало – да је велелепно здање "Сава центра" изграђено парама из Републичког пензионог фонда. У понедељак, 14. маја, на тридесетогодишњицу постојања ове установе, из уста Живорада Ковачевића,  некадашњег председника Скупштине града, а на промоцији чудесне монографије "Сава центар – храброст и авантура" аутора Милоја Поповића Каваје, чуо сам да је монументални конгресни центар у Новом Београду подигнут искључиво парама града. Да не грешимо душу, неки динар је дала федерација, али је то била сића у поређењу са вредношћу објекта.

Тог дана из књиге Милоја Поповића Каваје, за коју се он потрудио да никако не буде досадна, бежећи од монографских шаблона, сазнадох и да је изградња "Сава центра" била истинска авантура, па знајући она времена и обичаје, људи који су били највише укључени у подизање прелепог здања на левој обали Саве испадоше, бога ти љубим, што би рекао друг "чим прије", прави правцати хероји.

Тито се беше вратио из Хелсинкија, где у лето 1975. године би одржана Конференција о европској безбедности и сарадњи (КЕБС), уз присуство 35 шефова држава, влада и многих министара. Доживотни председник СФРЈ тада преузе обавезу да следећи скуп овог тела буде одржан у Београду у јуну 1977. године.

Сећа се Живорад Ковачевић да му је једног фебруарског дана 1976. године у канцеларију дошао Лазар Мојсов, савезни секретар за иностране послове, и саопштио да је Београд домаћин следећег заседања КЕБС-а. Да, хвала на признању, али где конференцију одржати? У хали "Пионир" или у Дому синдиката? Та, немојте, молим вас, нису шефови држава естрадне или кошаркашке звезде да у тим просторима држе концерте и постижу "тројке". Баш зато што би Београд морао да има прави конгресни центар, ето прилике и повода да се тако нешто направи. И то, охохо, за највише петнаест месеци.

Председник Ковачевић је позвао архитекту Стојана Максимовића, шефа пројектног бироа у Заводу за изградњу града, који му заиста није кум, и објасни му шта се од њега тражи. Максимовић је понуду прихватио под условом да има одрешене руке у свему. Пошто више није било времена за губљење, архитекта Максимовић је стављен у карантин у гостинској кући на Дедињу, где му је све било на располагању. Месец дана је Столе смишљао и смишљао изглед будућег конгресног центра. Ковачевић му је, видећи да рад на пројекту тешко иде, предложио да седне у авион и обиђе све познатије конгресне центре у свету. Можда му се на том путу роди нека идеја.

И крене архитекта Максимовић да трчкара по свету. Од једног конгресног центра до другог. Е, сад, многима ће ово деловати неозбиљно, али када се зна да су се многа највећа дела у уметности створила за један час, једну ноћ или један месец, биће им много лакше. Враћајући се "боингом 707" из Хелсинкија, где је посетио и Финландију, зграду у којој је одржан претходни КЕБС, сведоци кажу, Максимовић је у једном моменту нагло устао са свог седишта у предњем делу и одјурио ка репу авиона. На задњем седишту је, као у магновењу, почео да црта контуре будућег здања на обали Саве. Тада је створена основа идејног пројекта за здање (објекат А) дугачко 250, а широко 80 метара, са 7.200 квадрата стаклене површине и 850 врата.

Читајући Милојеву узбудљиву књигу, вратих се и ја кроз сећање у Хелсинки, крајем октобра 1976. године, где сам боравио два дана, само неколико месеци после Стојана Максимовића и његовог тима. Синуло ми је да је архитекта своје генијално решење већ имао у глави, још на острву Тапиола, у околини Хелсинкија, кад је угледао стаклено здање Политехничке академије. Ту се, верујем, појавио заметак потоњег "Сава центра".

И радови су кренули уз ангажовање хиљаде и хиљаде радника. Објекат А је био завршен за 11 месеци. Нечувено! Подвиг над подвизима! И ево маршала Тита где 14. маја 1977. године, одушевљен изгледом, квалитетом и брзином грађења, честита пројектанту и извођачима радова.

Тито је пошао у обилазак здања. У једној од бројних сала, Јованка Броз добацује председнику државе: "Гледај, Тито, ове цеви, оне ми нешто чудно делују!". Тито јој, ни пет, ни девет, каже: "Не разумеш се ти у то, то је нова индустријска архитектура!"

Кад је требало да се до јуна 1978. године заврши и објекат Б, Живорад Ковачевић је опет отишао код Тита, чијим је спомињањем свим критичарима затварао уста, и рекао му, одговарајући на његово питање колико ће ту бити места, да они граде конгресну дворану са највише две хиљаде. "Без четири, пет хиљада нема ништа!"

Он је знао све што се дешава на градилишту које је врвело од радника Службе државне безбедности. Као за инат, баш на Дан безбедности, 13. маја 1978. године, на куполи Велике дворане избио је пожар. Тито је нашао Ковачевића у Дубровнику, на некој међународној конференцији и питао га шта се то догађа на "Сава центру". "Све је под контролом", одговорио му је председник града. У јуну 1978. године, приликом отварања објекта Б, Тита су из безбедносних разлога, јер су радови још били у току, возили специјалним лифтом "на ручни погон", што је њега као металца изненадило да тако нешто постоји. 

У књизи "Сава центар – храброст и авантура" Поповић сликовито, духовито и често са иронијом и самоиронијом описује кадровске комбинације које су се склапале, све док крајем априла 1978. није постављен за првог генералног директора овог здања и ту остао седам година. То место су сви свакоме обећавали. Тако је неко и нашем колеги Павлу Лукачу, познатом спољнополитичком перу "Политике Експреса", а касније и представнику Туристичког савеза Југославије у Њујорку, неко обећао ту функцију на којој би му сви завидели.

"Врло способан и окретан, због "Сава центра" замало није награбусио. Ево како. Да би извидио ситуацију око свих тих говоркања, запутио се (Лукач) једне недеље, и то око подне, у "Сава центар". Водио је са собом, као неког заштитника и пријатеља, чувеног новинара "Политике" Мирослава Радојчића. Рекао је да жели да посети и обиђе Центар, несмотрено изјавивши да је он директор, или тако нешто. Одмах су прорадили специјалци, у стилу "Овде Орао, дај ми Галеба". Одговор да директор "Сава центра" још није постављен и да је могуће да се ради о неким сумњивим типовима брзо је стигао. Ко зна, можда и о страним агентима и провокаторима (обојица су носили увек лептир машне). КЕБС је још трајао, па је безбедност била на високом степену, као да је ратна опасност. Дежурним полицајцима и обезбеђењу није требало много додатних објашњења. Лукач и Радојчић су се брзо нашли у Градском СУП-у у Улици 29. новембар. Узалудна су им била објашњења ко су и шта су, и позивање на Живорада Ковачевића, председника града, који је  на њихову несрећу био на излету, и враћао се касно после подне... Тек када се Ковачевић вратио, све је разјашњено, па су несуђени директор и његов колега пуштени на слободу", пише, између осталог, Милоје Поповић Каваја у својој књизи.

За тридесет година постојања у "Сава центру" је одржано више од 8.000 домаћих и међународних скупова и манифестација, са 1.600.000 учесника, као и 20.000 културних манифестација и програма са 10.000.000 посетилаца.