О прасетини и српским универзитетима

У животу сам највише прасетине појео у децембру 1980. године, као млад асистент. Јело се по факултетима, на прославама поводом одбрањених докторских дисертација. Често је било и живе музике. Владала је једна свадбарска атмосфера. Током седамдесетих година у Србији је преовладао став да наставници универзитета морају да буду доктори наука. Овакав став проистекао је из наивне идеје да ће у Србији на тај начин да се оствари право прожимање науке и високошколске наставе. Пластичне кесе на дрвећу, загађене реке, корупција на сваком кораку, или дивљања фудбалских навијача морају увек да нас опомињу да је ствари у Србији више него тешко уредити законом и прописима. У почетку бојажљиво, а доцније, све храбрије почеле су да се бране докторске дисертације. Било је на неким факултетима и случајева да ментор докторира код свог бившег кандидата. Зашто спомињем децембар 1980. године? Нови закон је ступао на снагу у јануару 1981. Сви они на које се тај закон односио су своје научне идеје и достигнућа успешно одбранили неколико дана пре његовог ступања на снагу.Тако је почела ера доктора у Србији. Била је то прва важна победа дела универзитетског кадра над једним опасним прописом. Идеја да црвениш пола сата, а да те после читавог живота зову „докторе” има, значи, своје утемељење у раним осамдесетим годинама прошлог века. Мора се ипак истаћи да је Србија и тада имала, као што има и сада велики број честитих универзитетских професора, компатибилних са светом и способних да публикују резултате својих истраживања у престижним светским научним часописима.

Захтев да наставници универзитета буду доктори наука је и даље на снази. Пропис је током три деценије довео до појаве доктороманије у Србији. Процес производње „сумњивих доктора” узео је толико маха да га је немогуће зауставити, сем радикалним мерама, о којима ћемо нешто касније.

Нови замах „докторској Србији” дали су приватни универзитети оснивани у време деведесетих година прошлог века.

Власник једног од приватних универзитета је био ,,ментор” за израду „докторских дисертација” више од шездесет пута у својој каријери. Велики приватни универзитет је тра-ла-ла наставним програмима, омогућио студентима који су били изузетно лоши ђаци у средњој школи да, без посебних проблема, дођу до факултетске дипломе. Овај универзитет је маркетингом, добрим естрадним и политичким везама успео да буде значајан фактор српског друштва и фабрика нових српских ,,доктора“. Нови доктори наука са приватних универзитета су бивши и садашњи политичари, банкари, директори и високо позиционирани службеници у министарствима.

У 21. век смо ступили са идејом да постанемо део европског високошколског образовног и научног простора. Основали смо Комисију за акредитацију високошколских установа Србије и Национални савет за високо образовање. Био сам четири године, прво члан, а доцније и заменик председника Комисије за акредитацију. Био сам у периоду од 2006 до 2009. и проректор за науку Универзитета у Београду.

Комисија за акредитацију је иницирала прописе који захтевају да резултати докторске дисертације, пре одбране, буду публиковани у неком од релевантних светских научних часописа. Пораз који смо доживели у покушајима да упристојимо универзитетску сцену Србије био је много жешћи него пораз у осамдесетим годинама. Српски аутори су масовно почели да објављују по сваку цену и то претежно у такозваним предаторским часописима. Примери оваквих часописа су African Journal of Business Management, и Technics, Technologies, Education Management, Scientific Essays and Research, Metalurgia International.

Афрички часопис African Journal of Business Management био је изузетно популаран код српских аутора, с обзиром на то да је овај континент, као што је познато, светски лидер у менаџменту. Рецептура за прављење новог доктора наука по новим прописима изгледа отприлике овако. Узети неталентованог младог човека који има стални радни однос на факултету и коме је потребан докторат због напредовања. Рећи младом неталентованом човеку да напише. Нешто. Потписати се на крају на писани материјал заједно с младим неталентованим човеком. Послати часопису African Journal of Business Management. Уплатити захтевану суму новца. Добити потврду од часописа да је то што је написано прихваћено за штампу. Махати потврдом и причати како је ваше научно достигнуће прихваћено за штампу у међународном научном часопису. Бранити докторску дисертацију. После успешно одбрањене дисертације љубити се са присутном фамилијом и у факултетском клубу или најближој кафани јести прасетину. Слушати по могућству турбо фолк. Уживати у победи.

Дописни члан САНУ, члан Европске академије наука и уметности, професор Универзитета у Београду,Professor Emeritus, Virginia Tech, U.S.A.

Сутра: Систем зрео за ресетовање