O prasetini i srpskim univerzitetima

U životu sam najviše prasetine pojeo u decembru 1980. godine, kao mlad asistent. Jelo se po fakultetima, na proslavama povodom odbranjenih doktorskih disertacija. Često je bilo i žive muzike. Vladala je jedna svadbarska atmosfera. Tokom sedamdesetih godina u Srbiji je preovladao stav da nastavnici univerziteta moraju da budu doktori nauka. Ovakav stav proistekao je iz naivne ideje da će u Srbiji na taj način da se ostvari pravo prožimanje nauke i visokoškolske nastave. Plastične kese na drveću, zagađene reke, korupcija na svakom koraku, ili divljanja fudbalskih navijača moraju uvek da nas opominju da je stvari u Srbiji više nego teško urediti zakonom i propisima. U početku bojažljivo, a docnije, sve hrabrije počele su da se brane doktorske disertacije. Bilo je na nekim fakultetima i slučajeva da mentor doktorira kod svog bivšeg kandidata. Zašto spominjem decembar 1980. godine? Novi zakon je stupao na snagu u januaru 1981. Svi oni na koje se taj zakon odnosio su svoje naučne ideje i dostignuća uspešno odbranili nekoliko dana pre njegovog stupanja na snagu.Tako je počela era doktora u Srbiji. Bila je to prva važna pobeda dela univerzitetskog kadra nad jednim opasnim propisom. Ideja da crveniš pola sata, a da te posle čitavog života zovu „doktore” ima, znači, svoje utemeljenje u ranim osamdesetim godinama prošlog veka. Mora se ipak istaći da je Srbija i tada imala, kao što ima i sada veliki broj čestitih univerzitetskih profesora, kompatibilnih sa svetom i sposobnih da publikuju rezultate svojih istraživanja u prestižnim svetskim naučnim časopisima.

Zahtev da nastavnici univerziteta budu doktori nauka je i dalje na snazi. Propis je tokom tri decenije doveo do pojave doktoromanije u Srbiji. Proces proizvodnje „sumnjivih doktora” uzeo je toliko maha da ga je nemoguće zaustaviti, sem radikalnim merama, o kojima ćemo nešto kasnije.

Novi zamah „doktorskoj Srbiji” dali su privatni univerziteti osnivani u vreme devedesetih godina prošlog veka.

Vlasnik jednog od privatnih univerziteta je bio ,,mentor” za izradu „doktorskih disertacija” više od šezdeset puta u svojoj karijeri. Veliki privatni univerzitet je tra-la-la nastavnim programima, omogućio studentima koji su bili izuzetno loši đaci u srednjoj školi da, bez posebnih problema, dođu do fakultetske diplome. Ovaj univerzitet je marketingom, dobrim estradnim i političkim vezama uspeo da bude značajan faktor srpskog društva i fabrika novih srpskih ,,doktora“. Novi doktori nauka sa privatnih univerziteta su bivši i sadašnji političari, bankari, direktori i visoko pozicionirani službenici u ministarstvima.

U 21. vek smo stupili sa idejom da postanemo deo evropskog visokoškolskog obrazovnog i naučnog prostora. Osnovali smo Komisiju za akreditaciju visokoškolskih ustanova Srbije i Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Bio sam četiri godine, prvo član, a docnije i zamenik predsednika Komisije za akreditaciju. Bio sam u periodu od 2006 do 2009. i prorektor za nauku Univerziteta u Beogradu.

Komisija za akreditaciju je inicirala propise koji zahtevaju da rezultati doktorske disertacije, pre odbrane, budu publikovani u nekom od relevantnih svetskih naučnih časopisa. Poraz koji smo doživeli u pokušajima da upristojimo univerzitetsku scenu Srbije bio je mnogo žešći nego poraz u osamdesetim godinama. Srpski autori su masovno počeli da objavljuju po svaku cenu i to pretežno u takozvanim predatorskim časopisima. Primeri ovakvih časopisa su African Journal of Business Management, i Technics, Technologies, Education Management, Scientific Essays and Research, Metalurgia International.

Afrički časopis African Journal of Business Management bio je izuzetno popularan kod srpskih autora, s obzirom na to da je ovaj kontinent, kao što je poznato, svetski lider u menadžmentu. Receptura za pravljenje novog doktora nauka po novim propisima izgleda otprilike ovako. Uzeti netalentovanog mladog čoveka koji ima stalni radni odnos na fakultetu i kome je potreban doktorat zbog napredovanja. Reći mladom netalentovanom čoveku da napiše. Nešto. Potpisati se na kraju na pisani materijal zajedno s mladim netalentovanim čovekom. Poslati časopisu African Journal of Business Management. Uplatiti zahtevanu sumu novca. Dobiti potvrdu od časopisa da je to što je napisano prihvaćeno za štampu. Mahati potvrdom i pričati kako je vaše naučno dostignuće prihvaćeno za štampu u međunarodnom naučnom časopisu. Braniti doktorsku disertaciju. Posle uspešno odbranjene disertacije ljubiti se sa prisutnom familijom i u fakultetskom klubu ili najbližoj kafani jesti prasetinu. Slušati po mogućstvu turbo folk. Uživati u pobedi.

Dopisni član SANU, član Evropske akademije nauka i umetnosti, profesor Univerziteta u Beogradu,Professor Emeritus, Virginia Tech, U.S.A.

Sutra: Sistem zreo za resetovanje