Тражи се капетан брода

Сценско тумачење „Ревизора” редитељке Иве Милошевић чине два динамички различита дела, где први део доноси читање прва три чина Гогољеве политички разорне комедије, а други део четврти и пети чин.

Ни први ни други део представе не остварују успешне приступе у интерпретацији ове раскошне друштвене сатире из времена руског реализма (1836), комедије забуне која гротескно одражава друштвену корупцију, као и глупост, примитивизам и похлепу у круговима власти – стање које нам је изузетно добро познато.

Први део представе је врло затегнут и стерилан, крајње формализован и прилично развучен. Ови атрибути никако не приличе Гогољевој бујној имагинацији, имајући у виду да је једна од кључних карактеристика текста аристофански сочна, расцветана животност ликова.

Зато та врста круте стилизације убија њихову зрелу аутентичност, кочи изражавање еруптивне драмске снаге. У игру је уведен говор преко микрофона, поступак који још више удаљава ликове од њихове животне веродостојности. Театрализација говора продубљује и дистанцираност односа између актера, захлађује их, уместо да у њима црпи elan vital.

То је, на пример, изражено у сцени између Ане Андрејевне (Бранка Шелић) и Хљестакова (Гордан Кичић) када она треба да представи експлозију одушевљења његовом појавом – коришћење микрофона у њиховој комуникацији потпуно их отуђује, уместо да их приближи, због чега се губи и драмски и комички смисао сцене.

У другом делу представе, након паузе, јављају се оптимистичне назнаке да игра скреће у правцу сценски ефектне гротеске, када се појави ишчашена група ликова која хорски певуши, цвили и цијуче, а неки међу њима носе незграпне, комички убедљиве предмете (Иван Јевтовић, као Школски надзорник, вуче неку огромну, пресмешну биљкетину у саксији).

Нажалост, ту пробуђену наду да ће представа добити адекватнија значења убрзо брутално гаси стање потпуног сценског хаоса. Игра глумаца постаје сасвим дивља, распојасана, као да су пуштени с ланца.

Можда је намера редитељке била да тај сценски дар-мар буде одраз друштвеног хаоса, али то није естетски вредан нити театарски промишљен начин да се једна идеја представи.

Између осталог, у том делу Исидора Минић наступа као кљакава, физички злостављана Поднаредникова жена, након једва подношљиве кукњаве Бравареве жене (Милица Михајловић) која лудачки тражи правду од Хљестакова, да би нешто касније и сам Хљестаков упао у неконтролисану бујицу просипања фраза о испреплетаности љубави, судбине и живота.

Ове сцене су, наравно, обојене театралношћу која подразумева критичка значења, али театралност није увек довољна пер се – потребна јој је суптилност и мера да би била сценски ефектна, што овде није случај.

Игра бројних глумаца Атељеа 212 је несумњиво веома посвећена и најчешће појединачно врло квалитетна, али је врло неусаглашена – скоро да свако игра за себе, како зна и уме. У одсуству одговарајућег редитељског концепта, појединачна супериорност глуме, нажалост, не значи много.

Базичан стил њихове игре је стилизација, изражена у већој или мањој мери, од случаја до случаја. Код појединих ликова у представи, јачина стилизације уништава драмске и комичке потенцијале који постоје у Гогољевом тексту – таква је ситуација са Аном Андрејевном и Маријом Антоновном (Јелена Петровић).

Гордан Кичић у првом делу Хљестакова игра преафектирано, врло неприродно, одузимајући му тако драмску јачину. У другом делу представе се његова игра делимично мења, Хљестаков добија људскије димензије, због чега постаје пунији и продорнији лик.

Небојша Илић је умереније извајао Градоначелника, једног слабоумног и надобудног примитивца, Феђа Стојановић је ненаметљиво обликовао Осипа, Горица Поповић тромог Судију, Бојан Жировић Управника болнице, Младен Андрејевић Управника поште, Бранимир Брстина Бопчинског, Бранислав Зеремски Допчинског, Милан Михаиловић и Ерол Кадић Трговце, Радмила Томовић прекомерно услужну Секретарицу...

Сценографија Горчина Стојановића је једнолична, не одражава бурне промене у токовима радње, скоро да се не мења током целе представе – ликови су све време у некој конференцијској сали, играју око великог стола. Костими су савремени, али безлични (Борис Чакширан).

Гогољев „Ревизор” је, пре свега, комедија која испаљује субверзивне, критички јаке мисли и коментаре на тему злоупотребе власти. У овој представи је мало шта смешно – хумор је дотучен радикалном стилизацијом.

Сценско читање комедије које није скоро нимало смешно, а при томе нема нешто друго да понуди заузврат, представља један, метафорички речено, насукани брод.