Traži se kapetan broda

Scensko tumačenje „Revizora” rediteljke Ive Milošević čine dva dinamički različita dela, gde prvi deo donosi čitanje prva tri čina Gogoljeve politički razorne komedije, a drugi deo četvrti i peti čin.

Ni prvi ni drugi deo predstave ne ostvaruju uspešne pristupe u interpretaciji ove raskošne društvene satire iz vremena ruskog realizma (1836), komedije zabune koja groteskno odražava društvenu korupciju, kao i glupost, primitivizam i pohlepu u krugovima vlasti – stanje koje nam je izuzetno dobro poznato.

Prvi deo predstave je vrlo zategnut i sterilan, krajnje formalizovan i prilično razvučen. Ovi atributi nikako ne priliče Gogoljevoj bujnoj imaginaciji, imajući u vidu da je jedna od ključnih karakteristika teksta aristofanski sočna, rascvetana životnost likova.

Zato ta vrsta krute stilizacije ubija njihovu zrelu autentičnost, koči izražavanje eruptivne dramske snage. U igru je uveden govor preko mikrofona, postupak koji još više udaljava likove od njihove životne verodostojnosti. Teatralizacija govora produbljuje i distanciranost odnosa između aktera, zahlađuje ih, umesto da u njima crpi elan vital.

To je, na primer, izraženo u sceni između Ane Andrejevne (Branka Šelić) i Hljestakova (Gordan Kičić) kada ona treba da predstavi eksploziju oduševljenja njegovom pojavom – korišćenje mikrofona u njihovoj komunikaciji potpuno ih otuđuje, umesto da ih približi, zbog čega se gubi i dramski i komički smisao scene.

U drugom delu predstave, nakon pauze, javljaju se optimistične naznake da igra skreće u pravcu scenski efektne groteske, kada se pojavi iščašena grupa likova koja horski pevuši, cvili i cijuče, a neki među njima nose nezgrapne, komički ubedljive predmete (Ivan Jevtović, kao Školski nadzornik, vuče neku ogromnu, presmešnu biljketinu u saksiji).

Nažalost, tu probuđenu nadu da će predstava dobiti adekvatnija značenja ubrzo brutalno gasi stanje potpunog scenskog haosa. Igra glumaca postaje sasvim divlja, raspojasana, kao da su pušteni s lanca.

Možda je namera rediteljke bila da taj scenski dar-mar bude odraz društvenog haosa, ali to nije estetski vredan niti teatarski promišljen način da se jedna ideja predstavi.

Između ostalog, u tom delu Isidora Minić nastupa kao kljakava, fizički zlostavljana Podnarednikova žena, nakon jedva podnošljive kuknjave Bravareve žene (Milica Mihajlović) koja ludački traži pravdu od Hljestakova, da bi nešto kasnije i sam Hljestakov upao u nekontrolisanu bujicu prosipanja fraza o isprepletanosti ljubavi, sudbine i života.

Ove scene su, naravno, obojene teatralnošću koja podrazumeva kritička značenja, ali teatralnost nije uvek dovoljna per se – potrebna joj je suptilnost i mera da bi bila scenski efektna, što ovde nije slučaj.

Igra brojnih glumaca Ateljea 212 je nesumnjivo veoma posvećena i najčešće pojedinačno vrlo kvalitetna, ali je vrlo neusaglašena – skoro da svako igra za sebe, kako zna i ume. U odsustvu odgovarajućeg rediteljskog koncepta, pojedinačna superiornost glume, nažalost, ne znači mnogo.

Bazičan stil njihove igre je stilizacija, izražena u većoj ili manjoj meri, od slučaja do slučaja. Kod pojedinih likova u predstavi, jačina stilizacije uništava dramske i komičke potencijale koji postoje u Gogoljevom tekstu – takva je situacija sa Anom Andrejevnom i Marijom Antonovnom (Jelena Petrović).

Gordan Kičić u prvom delu Hljestakova igra preafektirano, vrlo neprirodno, oduzimajući mu tako dramsku jačinu. U drugom delu predstave se njegova igra delimično menja, Hljestakov dobija ljudskije dimenzije, zbog čega postaje puniji i prodorniji lik.

Nebojša Ilić je umerenije izvajao Gradonačelnika, jednog slaboumnog i nadobudnog primitivca, Feđa Stojanović je nenametljivo oblikovao Osipa, Gorica Popović tromog Sudiju, Bojan Žirović Upravnika bolnice, Mladen Andrejević Upravnika pošte, Branimir Brstina Bopčinskog, Branislav Zeremski Dopčinskog, Milan Mihailović i Erol Kadić Trgovce, Radmila Tomović prekomerno uslužnu Sekretaricu...

Scenografija Gorčina Stojanovića je jednolična, ne odražava burne promene u tokovima radnje, skoro da se ne menja tokom cele predstave – likovi su sve vreme u nekoj konferencijskoj sali, igraju oko velikog stola. Kostimi su savremeni, ali bezlični (Boris Čakširan).

Gogoljev „Revizor” je, pre svega, komedija koja ispaljuje subverzivne, kritički jake misli i komentare na temu zloupotrebe vlasti. U ovoj predstavi je malo šta smešno – humor je dotučen radikalnom stilizacijom.

Scensko čitanje komedije koje nije skoro nimalo smešno, a pri tome nema nešto drugo da ponudi zauzvrat, predstavlja jedan, metaforički rečeno, nasukani brod.