Добра и невина будућност

ИНТЕРВЈУ
На Филмском фестивалу Србије у Новом Саду 5. јула премијерно ће бити приказан нови домаћи филм "Хадерсфилд" Ивана Живковића, реализован према истоименом драмском тексту Угљеше Шајтинца, који се са успехом изводи у Југословенском драмском позоришту.

Живковић је дипломирао филмско-телевизијску режију на Факултету драмских уметности у Београду и радио је као помоћник режије у многим домаћим филмовима. Усавршавање је наставио на престижном Америчком филмском институту у Лос Анђелесу, где је магистрирао филмом "Даљински" који је приказан на више од 30 светских фестивала и био номинован за студентског "Оскара".

У играном дебију, филму који су продуцирали глумци Небојша Глоговац и Горан Шушљик који и тумаче главне улоге, Живковић слика драму о пријатељима и генерацији која још покушава да пронађе бољи пут...

О којој и каквој генерацији говорите у Вашем филму?

Говорим о људима који су рођени између 1970. и 1978. године, којој припадамо и сценариста Угљеша Шајтинац и ја. То је генерација која је била ивична у сваком смислу, или их је закачио рат у војсци или је стигла да види бар мало предратног живота али је вечито имала утисак да је, за много штошта, ускраћена. Касније генерације су биле лишене тог утиска. Можда смо, због неке наше размажености, увек имали утисак да нам је нешто укинуто и да због тога имамо право да се осећамо лоше и да будемо бесни на цео свет. О тим осећањима говори филм "Хадерсфилд".

Колико "копање" по прошлости и лично преиспитивање, што су само неке од тема Вашег филма, помажу у садашњем времену и да ли је то сукоб са прошлошћу у садашњости ради боље будућности?

Када је реч о мојој генерацији сматрам да нисмо успели да се отарасимо свега из прошлости и да нам зато овакав филм и треба, и да ће нам помоћи. "Хадерсфилд" се дешава у садашњости, али као што наш живот још има везе са прошлошћу, што је фасцинантно из најразличитијих разлога, тако и филм има везе са прошлошћу. Све је то у реду, али ту нико никада не спомиње реч будућност. То је мој главни разлог што сам радио овај филм, и што ме је привукла баш таква прича.

Али Ви јунацима дајете будућност?

Апсолутно да. Без обзира на тежину коју филм има, мислим да је сасвим јасно да будућност постоји и да је ту, да је добра и још невина. Мислим да нам је будућност потребна, и да треба у њу да укорачимо и да је за то дошао тренутак.

Чини се да се не може заобићи ни стални утицај политике, без обзира о ком времену говоримо?

Чини ми се да схватамо да ће политика стално бити ту, као нешто ружно, прљаво и одвратно. Начин на који смо многе ствари идеализовали док смо били млађи је, у ствари, потпуна илузија. Оно што смо мислили да постоји, заправо, не постоји, као и оно за шта смо се борили као млади. Постоји реалност у којој се политиком баве људи са којима не бих седео за столом и који за то узимају велике паре, отимају или краду. С друге стране, неко нам треба, јер сами међу собом не можемо да се договоримо. Претпостављам да, како улазимо у неке зреле године, све то постаје зрелост прихватања реалности. Себи више не смемо да дозволимо да нас то баца у ватру. Не заслужујемо то. У ватру треба да нас бацају неке лепе, паметне људске ствари, а не глупости, јер је политика, генерално, глупост. Према политици себе сам поставио тако да ме она интересује само на тај дан када треба да гласам. Мене занимају гласање, пошто гласам сваки пут јер је то моја дужност, и то колики порез треба да платим на крају године, и то је све. Даље не. Ни новине ни телевизија, јер не дозвољавам да ми се загађује живот. Имам само овај један живот и ово време и једноставно их не дам.

Колико се разликују, и колико личе драма и сценарио "Хадерсфилда", односно позоришна представа и филм?

Многи филмови рађени по позоришним представама и драмама су успели, а многи нису. Има много примера успешних филмова, од "Лета изнад кукавичијег гнезда" до "Мачке на усијаном лименом крову", а лоше примере смо заборавили. Филм "Хадерсфилд" је кренуо од драмског текста, и од представе која је постављена у ЈДП-у, и никада није имао проблем да од тога мора да побегне. С друге стране, користили смо се филмским изражајним средствима, и ту има разлика. Филмска публика је другачија од позоришне, а надам се да ће филм привући све оне који нису гледали представу. Они који су гледали представу могу да погледају и филм и да уживају, јер има нових ликова и детаља. Текст је остао тај позоришни текст, у сваком добром смислу.

"Хадерсфилд" поставља и питање "отићи или остати". Својевремено сте отишли из земље и магистрирали на Америчком филмском институт у Лос Анђелесу. Зашто сте се вратили?