Dobra i nevina budućnost

INTERVJU
Na Filmskom festivalu Srbije u Novom Sadu 5. jula premijerno će biti prikazan novi domaći film "Hadersfild" Ivana Živkovića, realizovan prema istoimenom dramskom tekstu Uglješe Šajtinca, koji se sa uspehom izvodi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Živković je diplomirao filmsko-televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i radio je kao pomoćnik režije u mnogim domaćim filmovima. Usavršavanje je nastavio na prestižnom Američkom filmskom institutu u Los Anđelesu, gde je magistrirao filmom "Daljinski" koji je prikazan na više od 30 svetskih festivala i bio nominovan za studentskog "Oskara".

U igranom debiju, filmu koji su producirali glumci Nebojša Glogovac i Goran Šušljik koji i tumače glavne uloge, Živković slika dramu o prijateljima i generaciji koja još pokušava da pronađe bolji put...

O kojoj i kakvoj generaciji govorite u Vašem filmu?

Govorim o ljudima koji su rođeni između 1970. i 1978. godine, kojoj pripadamo i scenarista Uglješa Šajtinac i ja. To je generacija koja je bila ivična u svakom smislu, ili ih je zakačio rat u vojsci ili je stigla da vidi bar malo predratnog života ali je večito imala utisak da je, za mnogo štošta, uskraćena. Kasnije generacije su bile lišene tog utiska. Možda smo, zbog neke naše razmaženosti, uvek imali utisak da nam je nešto ukinuto i da zbog toga imamo pravo da se osećamo loše i da budemo besni na ceo svet. O tim osećanjima govori film "Hadersfild".

Koliko "kopanje" po prošlosti i lično preispitivanje, što su samo neke od tema Vašeg filma, pomažu u sadašnjem vremenu i da li je to sukob sa prošlošću u sadašnjosti radi bolje budućnosti?

Kada je reč o mojoj generaciji smatram da nismo uspeli da se otarasimo svega iz prošlosti i da nam zato ovakav film i treba, i da će nam pomoći. "Hadersfild" se dešava u sadašnjosti, ali kao što naš život još ima veze sa prošlošću, što je fascinantno iz najrazličitijih razloga, tako i film ima veze sa prošlošću. Sve je to u redu, ali tu niko nikada ne spominje reč budućnost. To je moj glavni razlog što sam radio ovaj film, i što me je privukla baš takva priča.

Ali Vi junacima dajete budućnost?

Apsolutno da. Bez obzira na težinu koju film ima, mislim da je sasvim jasno da budućnost postoji i da je tu, da je dobra i još nevina. Mislim da nam je budućnost potrebna, i da treba u nju da ukoračimo i da je za to došao trenutak.

Čini se da se ne može zaobići ni stalni uticaj politike, bez obzira o kom vremenu govorimo?

Čini mi se da shvatamo da će politika stalno biti tu, kao nešto ružno, prljavo i odvratno. Način na koji smo mnoge stvari idealizovali dok smo bili mlađi je, u stvari, potpuna iluzija. Ono što smo mislili da postoji, zapravo, ne postoji, kao i ono za šta smo se borili kao mladi. Postoji realnost u kojoj se politikom bave ljudi sa kojima ne bih sedeo za stolom i koji za to uzimaju velike pare, otimaju ili kradu. S druge strane, neko nam treba, jer sami među sobom ne možemo da se dogovorimo. Pretpostavljam da, kako ulazimo u neke zrele godine, sve to postaje zrelost prihvatanja realnosti. Sebi više ne smemo da dozvolimo da nas to baca u vatru. Ne zaslužujemo to. U vatru treba da nas bacaju neke lepe, pametne ljudske stvari, a ne gluposti, jer je politika, generalno, glupost. Prema politici sebe sam postavio tako da me ona interesuje samo na taj dan kada treba da glasam. Mene zanimaju glasanje, pošto glasam svaki put jer je to moja dužnost, i to koliki porez treba da platim na kraju godine, i to je sve. Dalje ne. Ni novine ni televizija, jer ne dozvoljavam da mi se zagađuje život. Imam samo ovaj jedan život i ovo vreme i jednostavno ih ne dam.

Koliko se razlikuju, i koliko liče drama i scenario "Hadersfilda", odnosno pozorišna predstava i film?

Mnogi filmovi rađeni po pozorišnim predstavama i dramama su uspeli, a mnogi nisu. Ima mnogo primera uspešnih filmova, od "Leta iznad kukavičijeg gnezda" do "Mačke na usijanom limenom krovu", a loše primere smo zaboravili. Film "Hadersfild" je krenuo od dramskog teksta, i od predstave koja je postavljena u JDP-u, i nikada nije imao problem da od toga mora da pobegne. S druge strane, koristili smo se filmskim izražajnim sredstvima, i tu ima razlika. Filmska publika je drugačija od pozorišne, a nadam se da će film privući sve one koji nisu gledali predstavu. Oni koji su gledali predstavu mogu da pogledaju i film i da uživaju, jer ima novih likova i detalja. Tekst je ostao taj pozorišni tekst, u svakom dobrom smislu.

"Hadersfild" postavlja i pitanje "otići ili ostati". Svojevremeno ste otišli iz zemlje i magistrirali na Američkom filmskom institut u Los Anđelesu. Zašto ste se vratili?