Слепо поље

Широм отворених очију, данас нисам могла да видим једну од архитектонски најбољих београдских модерних зграда. Дословце, усред дана, на бљештавом сунцу, погледом којем ништа није стајало на путу, нисам видела ту одличну зграду, макар и на тренутак. Говорим о хотелу "Југославија". Или, тачније, говорим о ономе што је до јуче била зграда хотела "Југославија", а данас је највећа рекламна порука у Београду.

Хотел "Југославија", отворен 1969. године, био је један од прва три значајна објекта који су планирани у Новом Београду, поред зграде ЦК КПЈ и зграде Председништва владе ФНРЈ. Архитектонски конкурс за овај објекaт, односно за државни репрезентативни хотел "Београд", како је тада планирано да буде назван, расписан је 1947. године. Прву награду добио је Пројектни завод Хрватске, наиме, познати архитекти загребачке школе модерне Младен Каузларић, Лавослав Хорват и Казимир Остроговић. Њихов пројект је предлагао бескомпромисно модернистички конципиран објекат, примерен идеји о Новом Београду као савременом граду.

Локација за хотел на Дунавском кеју, поред железничке станице Земун, одређена је у Идејном плану Новог Београда архитекте Николе Добровића (1948). На основу првонаграђеног решења и пројекта, изградња хотела започела је већ 1948. године. Тада је, у сарадњи грађевинских предузећа и омладинских радних бригада, изведено сложено фундирање на армиранобетонској плочи у коју је уграђено око 3.800м³ бетона, чије је бетонирање трајало узастопних дванаест дана, и завршена је читава армиранобетонска скелетна конструкција. Али, већ 1949. године, због економске кризе која је уследила после политичке кризе разлаза са СССР-ом и земљама Варшавског пакта, обустављена је изградња Новог Београда, а са тим и изградња хотела. Радови су поново обновљени тек 1960. године, по измењеном пројекту, који је израдио један од аутора првонаграђеног решења на конкурсу, архитекта Лавослав Хорват. Хотел "Југославија" је потом грађен пуних шест година (1961–1967), а отворен је тек 1969. године, када су завршени ентеријери по пројектима водећих београдских архитеката: Ивана Антића, Мирка Јовановића, Владете Максимовића и Милорада Пантовића.

Када је изграђен, хотел "Југославија" био је највећи и најмодернији хотел у СФРЈ, са седам спратова и пратећим зградама, 1.500 просторија, 1.100 лежаја у 200 једнокреветних, 400 двокреветних соба и 23 апартмана, рестораном са 600 места и мањим рестораном са 200 места и свим пратећим садржајима. Хотел је сада затворен, његове собе, холови и ресторани су потпуно пусти, изванредни модерни ентеријери запуштени и прашњави, а намештај отписан.

Очи које данас не виде хотел "Југославију" су оне које не виде, пре свега, модерни пројект двадесетог века, а онда и не распознају значај овог пројекта за савремени Београд. Када је Ле Корбизије 1920-их година писао о очима које не виде, писао је јасно и недвосмислено о очима које, иако широм отворене, не виде да је отпочела једна велика епоха и да провејава нови дух. Писао је о делима те епохе која сваким даном утврђују јединство принципа и стање духа савремености, а које очи, нажалост, нису у стању да распознају. "Треба уклонити неспоразум", говорио је, "поремећено (је) осећање за уметност, скопчано са духовном лакомисленошћу, која је за осуду у свему, користи се теоријама и кампањама вођеним од стране декоратера који не познају своју епоху".

Сличан неспоразум је посреди и у случају о којем говорим, јер је поремећена визија о савременом Београду. И овде је нестанак хотела "Југославија" у слепо поље јавности скопчан са духовном лакомисленошћу, која не познаје своју епоху и оспорава снажну визију која 1947. године није дозволила уплив идеологије социјалистичког реализма у београдску архитектуру. Профил тадашњег противника савремене архитектуре чита се из догматског речника стаљинизма пренесеног у архитектонску теорију, у којем се револуционарност "тзв. модерне архитектуре" одбацује као назадна и рушилачка, а функционализам и конструктивизам негирају као правци јер су "у служби капитализму који се почео распадати и трунути".

Насупрот овим критикама и општим местима соцреалистичког дискурса, као што је била тежња за потпуним прихватањем совјетског модела и његовог метода "критичког усвајања и развијања онога што је било позитивно и прогресивно у делима прошлости", модернисти су стварали савремену архитектуру у духу времена. У њиховим текстовима и пројектима јасно се поставља нови курс, који не подразумева повратак на стратегије модернизма из претходног историјског периода, већ промовише стварање самосвојног облика савремене архитектуре, који се показао релевантним и у међународним оквирима послератног модернизма.

Архитектура хотела "Југославија" је управо таква, модерна, самосвојна, промишљена, визионарска и, увек, савремена. Профил њеног данашњег противника је, међутим, сложенији. У њему се може читати порицање послератног модернизма Југославије за који је и хотел "Југославија" тек неки физички остатак претходног система или његов идеолошки споменик, а тиме његово тумачење постаје поново идеологизовано, а његов интегритет и стабилност крајње поремећени. У стварности постсоцијалистичке транзиције реклама покрива улогу архитектуре у репрезентацији стварности друштвених односа. Реклама која поништава да хотел "Југославија" постоји, да парафразирам Валтера Бењамина, јесте превара којом је модерна архитектура силом скрајнута у слепо поље, у зону остављену у сенци. Ту, у слепом пољу, широм затворених очију, гледамо како, као да смо у Шницлеровој Traumnovelle, према којој је Стeнли Кјубрик 1999. године снимио филм "Eyes Wide Shut", савремени Београд у два дана губи своју савременост, а тиме и најбољи капитал за своју будућност.