Индија између Кине и Јапана

Није прошло ни неколико дана од посете кинеског премијера Ли Кећијанга Индији, што је у локалним медијима протумачено као отварање новог поглавља између кинеског змаја и индијског слона, а индијски премијер је спаковао кофере и отпутовао у званичну посету Јапану. Надигравање Токија и Пекинга око тога ко ће више привући Њу Делхи свакако није лоша позиција за Индију, али је и повод за активности различитих струја које лобирају у корист оба потенцијална партнера.

Тако у редакцијском уводнику, „Хиндустан тајмс” нема никакве дилеме по том питању и оцењује да је право време да се Индија усмери према Јапану. Као главни разлог за ову сарадњу наводи се спремност Јапана да инвестира у Индијски потконтинент којем је уплив свежег капитала преко потребан.

Најављена изградња индустријског коридора вредног 90 милијарди америчких долара који би спајао Њу Делхи и Мумбај бележи се као само један у низу пројеката који би водио решавању хроничног индијског проблема са инфраструктуром. Јапан је истовремено у потрази за новим локацијама за своје фабрике будући да су њихово одржавање, али и цена рада у матици одавно постали прескупи.

Као други, не мање важан разлог за прихватање пружене јапанске руке наводи се стратешки интерес обе земље у тренутној фази прегруписавања интересних сфера у Азији.

С друге стране, међутим, чују се гласови који управо у стратешком партнерству виде највећу опасност – по Индију. „Глобал тајмс” пише да се на продубљивање односа не гледа на исти начин из Њу Делхија и Токија. Индијци се пре свега фокусирају на економску добит, док Јапанци траже стратешког партнера.

„За Јапан је стратешка и безбедносна сарадња далеко важнија од економских веза. Јапански премијер Шинзо Абе искоришћава изградњу инфраструктуре као повод за промоцију Јапана као гаранта слободе и просперитета”, наводи овај дневник.

Индија и Јапан деле и неке заједничке циљеве који могу бити довољан аргумент за заједничко деловање. Обе земље прижељкују статус сталне државе чланице у Савету безбедности УН, а у економским односима обостран интерес је очигледан – Индија вапи за инвестицијама док Јапан тражи нова тржишта и јефтинију радну снагу.

Кинески коментатори додају још један обједињујући фактор – незадовољство кинеским успоном у региону. Они наиме тврде да гранични спорови, које и Јапан и Индија имају са Кином, могу бити довољно снажан уједињујући фактор против „кинеског змаја”. Истовремено Индија не заборавља благонаклон став Пекинга према Пакистану у његовом спору са Њу Делхијем.

Гласови против приближавања Индије и Јапана, тачније против основе на којој тај пројекат почива, чују се и унутар самих земаља. Истраживач консултант у индијској Коалицији за нуклеарно разоружавање и мир Пи Кеј Сундарам у ауторском чланку наводи замагљене перспективе овог партнерства јер се, како каже, гради на темељима који су доказани као непоуздани, пре свега мислећи на употребу нуклеарне енергије.

„Док се свет још рве са последицама нуклеарне катастрофе у Фукушими, заокруживање јапанско-индијског договора заснованог и на нуклеарној енергији може деловати анахроно. Тако се само подржавају неразумне структуре које се залажу за отварање нуклеарних реактора у Индији против воље њеног народа. Такав уговор ће само стимулисати трку у нуклеарном наоружању између Индије и Пакистана, и дестабилизовати цео регион јер ће се Кина осетити угроженом”, пише Сундарам. „Око 2.000 људи је потписало петицију у којој се тражи поништење уговора о нуклеарној сарадњи. Мислим да је време да се коначно послуша глас разума.”

Он даље указује на могућност преласка Индије, Јапана и Кине на коришћење обновљивих извора енергије, попут соларне или енергије ветра, што би, каже, овом региону обезбедило ласкаву титулу „зеленог” дела планете, праксе која би требало да се прошири на остатак света. Ови наводи, истина, звуче лепо и уливају наду али у околностима реалполитике где је звецкање оружјем (често) најубедљивији фактор у наметању сопствених интереса, прича о „зеленој планети” нажалост звучи одвећ утопијски.

Гледано кроз призму профита на коју није имун нико од великих играча укључених у ово одмеравање снага очигледно је да овај део света пре свега представља огромно тржиште (само Индија и Кина заједно чине више од 40 одсто човечанства), а радна снага је и даље много јефтинија него на Западу.

У разрешењу натезања на релацији Њу Делхи – Токио – Пекинг никако се не сме занемарити ни улога Вашингтона који одавно показује да има велике интересе у овом региону. То ће засигурно бити једна од тема разговора на луксузном ранчу у близини Палм Спрингса у Калифорнији када данас кинески председник Си Ђинпинг долети у посету америчком колеги Бараку Обами.