Лична карта

Мој сусед је тих, ненаметљив човек. Не може се, међутим, рећи да због тога не показује грађанску храброст. Напротив. Пратим га већ годинама, од оних демонстрација 1996, после крађе на локалним изборима, када је свих 60 и кусур дана провео са демонстрантима супротстављеним полицијском кордону испред Палате „Албанија”. И касније, остао је тврдоглави борац за људска права, за слободу изражавања, достојанствени живот. Упркос кишуринама, вејавицама и жеги, виђао сам га на свим скуповима мањина, међу пониженим људима који су тражили право на постојање, као и на радничким протестима, стопљеног са масом гневних очајника који су захтевали хлеб за своју децу. Иако на њега нико није обраћао пажњу, мени је некако запао за око. Можда баш због те своје неупадљивости.

Али, да ли сам само ја пратио његов невидљиви живот?

Када сам га прошле недеље срео на улици, био је у прилично лошем стању. Помислио сам да има проблема са здрављем,али сам убрзо схватио како се код њега ради о другим стварима. Одмах је почео да ми узбуђено објашњава: изгубио је личну карту, у ствари, у тролејбусу му је неко украо новчаник, није било пуно пара, али тамо су му била сва документа, здравствена књижица, лична карта… Покушао сам да га умирим тезом како то није никаква трагедија већ само обична гњаважа, да је једноставно потребно да се припреми на чекање по редовима и да ће се све већ некако средити.

Прекинуо ме је и повишеним тоном рекао: „Не! То више није могуће! Ја сам пропао!” Нисам од њега очекивао овако малодушну изјаву. Објаснио ми је: када је отишао у полицију да преда молбу за нову личну карту, речено му је да је она већ издата. „Коме?”, упитао је запањено. „Па, власнику”, мирно му је одговорила службеница иза шалтера. Он је, наравно, био упоран и објашњавао како је, мора бити, дошло до некакве грешке,али није вредело, службеница је нервозно прозвала следећу странку.

Некако се докопао шефа полицијске станице, он је био много љубазнији и лично узео његов досије из архиве. У њему се налазила уредно попуњена молба за издавање нове личне карте пошто је стара, писало је црно на бело, украдена у тролејбусу број тај и тај, дана тог и тог. Лична карта је издата власнику. Мој сусед је с неверицом буљио у слику неког непознатог човека на врху обрасца. Шеф га је упитао да ли је у дну његов потпис и мој сусед је то потврдио. И отисци прстију су одговарали власнику изгубљеног документа! Тиме је, што се полиције тиче, све било завршено.

Комшија се упутио у банку,али му тамо без личне карте нису могли дати новац. Затим је отишао да подигне нову здравствену књижицу, повластицу за градски превоз и чланску карту за библиотеку,али свуда му је тај кључни документ био неопходан. Сасвим обесхрабрен, лутао је улицама и случајно набасао на демонстрације млекаџија испред владе. Управо су просипали млеко у канализацију. По навици, придружио им се,али је, на свој ужас, схватио како је најгласнији међу демонстрантима човек који је страховито личио на оног који му је украо личну карту?!

Био је не само агресиван него и прилично убедљив у формулисању захтева произвођача млека. Ови су убрзо почели да се сврставају иза њега, нарочито онда када је, повишеним тоном, изнео низ претњи упућених влади, за случај да се њихови захтеви не уваже. Мој сусед је био запањен утицајем који је та лопужа остваривала на сироте млекаџије и покушао да им објасни како су насели на преваранта,али нико од демонстраната није хтео да га саслуша.

Кренуо је затим да прати крадљивца свог идентитета. Запањио се када је овај ушао у зграду у којој се налазило седиште једне политичке партије. Портир га је на улазу поздравио са уважавањем, што се не може рећи за мога суседа. Није му било дозвољено да уђе,јер код себе није имао било какву личну исправу. Комшија је заузео бусију у оближњем парку, решен да хохштаплера сачека и са њим све расправи. Овај се после неког времена појавио,али је одмах сео у службени ауто и одмаглио пре него што је мој несрећни сусед стигао до њега.

Те вечери се човек са лажним идентитетом појавио најпре у некој страначкој хроници,али је исте вечери био већ у трећем дневнику, где је на питања новинарке одговарао о сукобу унутар странке. Сусед је са ужасом схватио како овај претендује на највише функције у партији а, када дође на власт, и на најодговорнија места у власти.

Ето зашто је мој комшија сматрао да се налази у тако тешкој, практично безизлазној ситуацији. Шта сам могао да му кажем? Некако заобилазно, да га не шокирам, предложио сам му да пронађе неки нови идентитет. Не мора да украде нечију личну карту; толико људи умире, исељава се, једноставно – нестаје. Уосталом, зар све статистике не показују како се наше становништво из године у годину смањује? Можда би могао да пронађе неког бившег човека и заузме његово место. Некога коме није стало до себе…

Редитељ