Горостаси у колицима

Верица, девојка која болује од мултиплесклерозе, побегла је са терапије да би била део те атмосфере. Јелена је, и поред тешкоћа које је имала са здрављем, једноставно желела да буде на том такмичењу. Када је Александар видео те људе, заборавио је на опасност и пожелео да буде део догађаја. Желели су да покажу како им је место ту, поред горостаса. На крају борби су, било је касно, стали испред продавнице, покуповали сендвиче и певали до куће.

Ово је део писма Небојше Чукића, обарача руку из клуба Спортова снаге „ОСИ Сенковић”. Небојша је особа са инвалидитетом који се такмичи годину дана и део је екипе особа са инвалидитетом који су учествовали на четвртом првенству Србије у Спортском обарању руке. Они су били део паклене атмосфере у панчевачкој спортској хали, у којој се осећао живот, у којој се осећао адреналин: громаде од људи, кретали су се око њих. Једноставно, модерни гладијатори су показали да, осим што имају велике мишиће, имају и велико срце. Нису се сликали са инвалидима као политичари него као спортисти који одају почаст себи равноправнима – спортистима у колицима.

– Овако се боре особе са инвалидитетом. Да буду део нормалног живота. Да буду део групе најјачих људи, снагатора који су их прихватили као своје. Да не моле, да не кукају. Oни су хероји данашњице – сматра Чукић.

Првак у обарању руке, трећу годину заредом, у конкуренцији особа са инвалидитетом, јесте тридесетшестогодишњи Милорад Сенковић из Београда. Он је председник клуба Спортова снаге „ОСИ Сенковић”. Радио је на обезбеђењу клуба „Дунав”. Пре седам година је упуцан. Нажалост, од тада је параплегичар. Али, никада се није предао.

– Нисам само првак у обарању руке, већ и у атлетици – већ три године, у три дисциплине: бацању кугле, диска и копља. Бавио сам се и кошарком у колицима – прича Милорад.

Апеловао је да се што више људи из унутрашњости придружи такмичењу у обарању руке. Важно је да особе са инвалидитетом буду активни у животу. И, да се рехабилитују, да се осећају делом такозваног нормалног света.

Како је Милорад зашао у свет спорта обарања руку? Као што то бива, сасвим случајно. Чуо, дошао и победио. Што каже Милорад, он побеђује здраве, а камоли болесне.

– Ко год да седне на столицу са мном, тешко да би ми оборио руку. Морао би бар да буде 50 килограма тежи од мене – прича Милорад.

Тек кад уђете у његов систем тренинга, схватите шта је оптимизам. Његова супруга Зденка је европски првак у пауерлифтингу и светски рекордер је. Било би лепо, каже он, када би обарање руку био признати спорт у Србији, јер је прикладан за особе са инвалидитетом.

– Мислим да би тај спорт могао да се прикључи параолимпијском спорту. Нема пуно улагања, а јако је занимљив. Узгред, особе са инвалидитетом имају јаке руке – објашњава иронично шампион.

И он има јаке руке. Да би дошао до лифта у згради у којој живи, свакога дана препузи осам степеника, носећи истовремено колица поред себе, како би некако стигао до лифта. Ти тужни призори су чак доспели до немачке телевизије.

– Више се они интересују него наши буџовани – прича Милован.

У Београду и Србији не постоји ниједна спортска хала или теретана приступачна особама са инвалидитетом. Милорад би желео да направи једну велику теретану за особе као што је он, како би постизали велике резултате.

Али, помоћи ниоткуда. Његови пријатељи сада тренирају у делу његовог стана. Али, то су његови – здрави пријатељи. Што каже Милорад, кад он већ мора да пузи по степеницама, било би глупо да зове друге, да пузе са њим.

Обарачи руку су, заиста, како је написао Небојша, људи великих мишића и великог срца.

---------------------------------------------------

Део спортске колоније

– На првенству државе се такмичило петнаестак особа са инвалидитетом. Они су део колоније спортиста који освајају Србију. И ми смо поносни што се такмиче са нама – каже потпредседник Савеза Србије за обарање руке Игор Костић.