ЗЕМАЉСКА СРБИЈА

На Видовдан, пре шест година, Слободан Милошевић је испоручен Хагу. Том приликом, тадашњи премијер Зоран Ђинђић изјавио је: "Пре равно дванаест година, на исти овај дан, на један од највећих српских празника – Видовдан, Слободан Милошевић је позвао наш народ да остварује оно што је он назвао идеалима небеске Србије. То је довело до дванаест година ратова, катастрофа и пропадања наше земље. Влада Србије обавезала се данас да спроводи идеале земаљске Србије, не толико због нас и наших родитеља, већ због наше деце. У овој одлуци ми спасавамо будућност наше деце".

Видовдан, небеска и земаљска Србија... Ко би рекао да ћемо и 2007. године да разговарамо о томе. Ђинђић је био човек који је желео да заврши са том причом. Он је и сам би изван било какве патетике, националне или историјске. По сведочењу Чедомира Јовановића ("Мој сукоб с прошлошћу", стр. 94), Ђинђић чак није био ни свестан да се Милошевић испоручује на Видовдан. Тек када је Милошевић пребачен за Тузлу на то му је скренута пажња. Одмах је схватио симболику читавог догађаја. У своје обраћање јавности убацио је и причу о небеској и земаљској Србији.

Рекао је још нешто: да је "место наше земље у међународној заједници, али да то место подразумева испуњавање наших обавеза, као и остварење наших права". Испоручењем Милошевића Србија испуњава своју важну дужност. Након тога, она може да захтева сва своја права. Нема права без дужности, али ни дужности без права.

Ђинђићева идеја о избору земаљске Србије углавном је наишла на допадање. Деведесете су Србима јасно показале куда може да одведе национална мегаломанија. Манију колективне величине није неговао само Милошевић. Она је била усрдно негована током целог 20. века. Почетком овога столећа, међутим, Срби су се уморили од светско-историјских задатака. Пожелели су нормалан живот. И Ђинђић и они помислили су да су на самом прагу таквог живота: требало је само испоручити Милошевића.

Данас, шест година доцније, сви видимо да је било неке грешке у таквим очекивањима. Рачуни за деведесете наставили су да пристижу, а сваки од њих је представљан као "коначна" улазница у нормалан живот. Овај последњи рачун, Косово, некако је најтежи. И, опет симболички, као да се њиме затвара још један велики историјски круг избора између небеске и земаљске Србије.

Тај избор уопште није једноставан. Као што имамо стомак, имамо и главу, и увредљиво је од некога тражити да постане само биће стомака. Заправо, тај избор никада и није из слободе, увек је то из изнудице. Србија није нека нарочита земља по томе што је чешће бирала небеско него земaљско. Она је нарочита само по томе што је чешће од осталих земаља морала да бира.

Најмучније у овом последњем избору за Србију јесте управо то што је до њега уопште дошло. Ми смо на Видовдан 2001. године испунили своју дужност. Али, нешто се тешко прелазило у следећу фазу, у фазу поштовања наших права. Штавише, када је о Косову реч, баш је наше право било оно што нам је оспорено. Србија је поново гурнута у ситуацију да мора да бира, иако јој је, приликом ранијих избора, речено да тиме коначно одужује свој дуг "међународној заједници".

"Крећемо се према удесу воза за који сви виде да предстоји, али нико не изгледа способан да то спречи". Тако Вилијем Монтгомери сликовито описује оно што нас све чека поводом Косова ("Данас", 23. јуни). Руси ће, по њему, сигурно ставити вето, Албанци са Косова ће прогласити независност, на шта ће САД и земље ЕУ одговорити појединачним признавањем. И настаће хаос: "биће много жртава", предвиђа Монтгомери, доћи ће до "ескалације насиља непознатих размера на Косову", "један број косовских Срба наћи ће се ’иза непријатељских линија’", а "односи Србије са САД и великим делом ЕУ поново ће се оштро погоршати".

И ја се бојим да ће тако бити. И то не само зато што је неко за овогодишњи Видовдан изабрао небеску Србију. Пре ће бити да је неко погрешно разумео избор који је Србија начинила за Видовдан, пре шест година. Србија је онда дајући Милошевића желела да на симболички начин купи себи право на слободу. Неко је, изгледа, помислио да се Србија, дајући Милошевића, тиме симболички одрекла и права и слободе. Тада је покренут онај тежак воз, који помиње Монтгомери. Воз који се више можда не може зауставити.

Ко је крив за такав страшан неспоразум? И, да ли би данас нешто било другачије, да је за Видовдан 2001. направљен другачији избор?