Повампирене предрасуде

Што се више ближи 100-годишњица од избијања Првог светског рата то су све чешћи нови наслови историјских радова којима издавачи желе да је обележе. За разлику од ранијих годишњица, ову карактерише покушај да се реинтерпретира улога Балкана, посебно Србије, у кључним разлозима избијања рата. Део продукције карактерише покушај намерног склањања у страну већ утврђених чињеница о утицају међуратне политике немачких влада на скидање одговорности за рат по сваку цену. Данас видимо оживљавање тог тренда с печатом постмодерне историографије.

Расправе о узроцима, поводима и кривици за Први светски рат имају своју стручну, идеолошку и политичку димензију. Као и многа друга питања од епохалног значаја и ова су делила и још деле историчаре. Расправе одражавају политичку заинтересованост и провоцирају традиционалне токове друштвене (историјске) свести, понекад болно погађајући у средиште културних идентитета.

Политичка инструментализација овог питања започета је још током Првог светског рата, а своју посебну димензију добила је уношењем специфичних чланова о ,,кривици за рат” у мировне уговоре у Версају (чл.231) и Сан Жермену (чл.177).

Нов приступ ,,Балкану” 1990-их, посебно интерпретације улоге српског фактора, поново су нас вратили у нека времена када се више расправљало о ,,кривици за рат”него о историјском следу ствари и о дубоким коренима глобалних конфронтација које су се у једном историјском моменту претвориле у велики рат.

Најпрегнантнији израз тог новог политичког прилагођавања представља говор америчког председника Клинтона у коме је његов састављач написао да су два светска рата започела на Балкану. Поново се на крају 20. века повампирила стара аустроугарска флоскула о ,,нецивилизованом” Балкану где једна ,,цивилизована” велика сила треба да заведе ред. Ако стање и није било толико ,,нецивилизовано”,требало га је таквим представити. Једнако тако су обновљене све предрасуде расистичких корена према Балкану које су култивисане у самој Немачкој.

Посебно је присутно једно потпуно неисторично разумевање национализама, идеја слободе и идеја једнакости крајем 19. и почетком 20. века. Одриче се легитимитет традицији борбе за слободу, посебно када се та борба одвија на територијама од посебног интереса некадашњих империја.Данашње тежње за ,хуманим” формама глобализације протежу се на осликавање некадашњих империја као толерантних верских и мултиетничких творевина.

Да ли би данас Италијани, Мађари, Чеси, Словаци, Пољаци или Румуни пристали да се читава њихова деветнаестовековна историја, па и она из Првог светског рата, превреднује зарад потреба сила које су два светска рата скинула с позорнице?

Дакле, од 2014. године надаље требало би да ,,знамо” да се Босна и Херцеговина 1908. плебисцитом определила да уђе у Аустро-Угарску, да од 1878 ,,није” било локалних устанака против новог окупатора и да у периоду од јануара 1913. до јуна 1914. начелник аустроугарског Генералштаба Конрад фон Хецендорф ,,није” 24 пута тражио да се Србија нападне и да се Монархија потврди као велика сила и предупреди своје расуло.

Требало би да заборавимо или избришемо чињеницу да је немачки начелник Генералштаба Молтке млађи, опседнут руском опасношћу, жудео за превентивним ратом којим се успоставља немачка доминација на континенту. Треба заборавити да је амерички историчар мађарског порекла Иштван Деак у својој капиталној студији утврдио да је после 1848. још једино ка-унд-каармија држала царевину на окупу.

Уместо тога, треба да слику стања у Хрватској поистоветимо с политиком франковаца, да заборавимо покрете Италијана, Чеха и Словака, Пољака и Румуна, а да улогу труле воћке у корпи зрелих јабука припишемо не Србима поданицима Монархије него Београду који их је кварио својом мегаломанијом, а они, сироти, политички неосвешћени како им прави историјски интереси леже у Бечу и Пешти, кренуше да следе ,,Пијемонт”, ,,Балкан”, ,,Одјек”, ,,Црну руку”, ,,Народну одбрану”.

Мораћемо да „научимо” да је Србија насилно окупирала Војводину. Мораћемо много да ,,учимо” и ,,научимо”.

Мораћемо да се извињавамо за све фрустрације које су нанесене поразима из 1914. и пробојем Солунског фронта, стварањем Југославије, громогласно поздрављене у своје време.

Остаје да сачекамо да ли ће се и данашња Француска још једном извињавати, као што је то морала у јануару 1913. године, за писање својих новина,,Пари-Миди”, које су донеле текстове новинара Мориса Валета који је у броју од 1. и 2. јануара 1913. без устезања поручио: ,,Да ли анархиста који би убио аустријског надвојводу–наследника не би свет поштедео река крви и суза”.

Читаоци су навикли да из пера овог писца читају умерене изразе и формулације и у најтежим временима. Али, изгледа, дошао је онај тренутак када се још једино крајњим карикирањем може указати на апсурд до кога смо стигли.

*Научни саветник Института за савремену историју Србије