Датум

Српски лидери не пропуштају прилику да Европљане подсете да је Србија за 28. јун већ спремила свечано одело – истина нешто умрљано дуговима, незапосленошћу или падом стандарда – у коме ће дочекати добијање датума за почетак преговора о приступању Европској унији.

Премијер Ивица Дачић каже да је Србија урадила свој део посла и да, не само што је договорила бриселски споразум, већ је потписала и план за његову примену.

„Када ће Србија добити датум уколико га не добије сада, после свега што је учинила у стабилизацији прилика у региону”, више констатује него што се пита први министар.

Реално гледано, Европа би се огрешила о Србију да нас не пусти да из ходника ЕУ пређемо у удобнију чекаоницу. Пробоји направљени на косовском дипломатском фронту за релативно кратко време су огромни.

Не ради се ту само о награди актуелним властима које су се из петних жила упрле да резултате договора с Приштином укњиже пре него што ће лидери Уније уз ужину после доручка, или предјело током вечере, разматрати како стоје ствари око Србије.

Када би договарање и потписивање бриселског споразума било крај приче, српским лидерима могло би да сване па да се енергичније посвете решавању драматичне економске, буџетске, социјалне и друштвене кризе.

Али, увек има још једно „али” које девојци срећу квари: примена споразума.

Пред датум су се директно испречили избори у Немачкој, па Србија постаје актер предизборне кампање јер хришћанске демократе Ангеле Меркел свакако рачунају на економију и финансијску кризу која не погодује ширењу Уније у овом тренутку.

Немачка агенције ДПА из кругова блиских Бундестагу сазнаје да ће парламент 27. јуна заузети став да преговори Србије са Европском унијом могу да почну најраније 2014, под условом да Београд испуни све обавезе за нормализацију односа с Косовом.

Агенција тврди да ће канцеларка заступати такав став на самиту ЕУ који консензусом треба да одлучи о евентуалној додели Србији датума за почетак преговора.

У складу с таквим ставом који су усагласили парламентарна већина, Министарство спољних послова и кабинет канцеларке, до краја године би требало да се одржи још један самит ЕУ о питању доделе датума.

Уколико Србија до тада не испуни обавезе које има према Косову, „онда и приступни преговори могу да почну тек касније”, наводе извори у Берлину. То не значи да не може да се добије неки „условни датум”.

Фрау Ангела у улози Понтија Пилата. Иако у Берлину свакако знају да ће „не” аутоматски бити приписано Немачкој, што на неки начин поништава силне немачке инвестиције и подстиче српске противнике ЕУ. Иако су свесни да стално додавање нових услова ствара имиџ непоузданог партнера.

Може Дачић да понавља: „Јасно смо се договорили – споразум – имплементација – план имплементације – одлука о датуму. Ако нема тог договора не знам како ћемо испуњавати све остало”.

Испада међутим Дачић у клин, Бундестаг у плочу. Свако гледа своје интересе.
Када ће се онда датум поново јавити на радарима ЕУ? Календарски, померање датума не мора да значи велико одуговлачење имајући у виду годишње одморе који би почетак преговора свакако померили тек негде за јесен.

Проблем би више био психолошки. Српски лидери играју углавном на једну карту. Ко о чему, ови наши само о датуму. Поруке подршке отварању бриселских двери помно се записују.

Београду се жури како би до 18. јуна, када би висока представница ЕУ Кетрин Ештон и комесар за проширење Штефан Филе требало да објаве заједничко писмо, испунио обавезе записане у Плану примене бриселског споразума.

Како се приближава самит ЕУ, та фамозна имплементација све чешће се помиње.

Гледам како се Расим Љајић безгранично упире да објасни да Косово неће имати телефонски предзнак од три броја – својеврсну телекомуникациону потврду независне државе – већ да ће

Србија затражити 383 или 384 – два неупотребљена броја – па их великодушно уступити Косову. Како? На употребу од 99 година?

Дачић каже да Србија не очекује зелено светло, нити било какве условне датуме, већ конкретан датум за почетак преговора. „Није нам потребна доза успављивања или среће која би заобишла суштинско питање… Ми мислимо да одлука о датуму треба да буде донета сада и да за неколико месеци треба да отпочну преговори.”

Тако је, и ја то мислим, али се подсетим да су вероватно тако размишљали и у Анкари још откако је Турска постала кандидат 1999. а преговоре почела пре осам година. И ништа.

Александар Вучић министарки правде Аустрије каже не само да је Србија испунила све услове за добијање датума, већ и да је спремна за отварање поглавља 23 и 24 која се тичу владавине права и правосуђа.

Дође председник Представничког дома парламента Индонезије, пређе човек десетак хиљада километара, кад га председник Народне скупштине Небојша Стефановић радосно дочека прогнозом: Србија очекује да ће крајем јуна добити датум. Индонежанину лакне.

Прокњижена је подрша шефа словачке дипломатије који каже: „Ми желимо да 28. јуна резултат буде да Србија добије позив за отварање приступних преговора, без нових услова и одуговлачења, и тачка”.

И потпредседница Владе каже да је Србија „апсолутно заслужила” да добије датум. Сагласан. Али Сузана Грубјешић не може да каже да не жели чак ни да размишља о спекулацијама да ће та одлука бити одложена. Њен и посао других политичара је управо да размишљају о свим могућностима.

Ако дође до померање датума, онда ће српски политичари морати да кусају чорбу коју су сами себи запржили. Чему такво драматично везивање за 28. јун када искуство учи да ништа са ЕУ није сигурно.

Вучић је први пошкорпио разбуктали оптимизам.  „Преговори свакако не почињу у јуну и то је погрешна интерпретација политичара и медија”, рекао је додајући да почетак преговора очекује за октобар али да страхује да све може да се одложи и до јануара „што не би била лоша вест, али не тако добра као да у октобру почнемо преговоре”.

Увек сам био обазрив гледе преурањеног тријумфа оптимизма. По правилу су најопрезнији експерти. Из два разлога. Први, што су добро упућени у материју. Други, рекао бих важнији, што њихове оцене и прогнозе нису таоци политике. Или барем не у мери као код политичара од професије.

Зато реално звучи директор Канцеларије за европске интеграције Милан Пајевић. Он каже да Европски савет 28. јуна највероватније неће одредити тачан датум већ ће дати зелено светло Европској комисији да предузме кораке неопходне за почетак преговора.

Све, подразумева се, уколико Србија испуни све неопходне услове, односно примени споразум постигнут с Приштином. Симболичан датум биће, предвиђа Пајевић, сазивање међувладине приступне конференције крајем октобра или почетком новембра, којом ће се озваничити почетак приступног процеса.

Овај сценарио потврдио би слутње премијера који је Видовдан одавно прогласио баксузним.
Рећи „да” је јефтино за Брисел. „Не” је скупље по Србију, али и за регион. Шта се ту може.Треба чекати први наредни датум: 22. септембар. Дан немачких избора.