Дедин аманет

Неко је упорно притискао дугме од интерфона. Тек кад ми је кум скренуо пажњу на то, наслоних кажипрст на дугме у стану, не проверавајући ко је на вратима, јер сам очекивао још гостију. Пожурих да отворим врата, кад се на њима појави непознати мушкарац. Изгледао је као неки високи службеник банке који је дошао да сломи несаломивог клијента банке и ували га у нове кредитне невоље. Имао је око тридесетак година, дотеран и намирисан, па је очекивао да ћу га таквог, углађеног, одмах позвати у стан.
– Којим добром, момче?
– О томе не могу да говорим овако, на вратима. Дозволите да уђем у стан – рече он самоуверено.
– Радо бих вас позвао, али овај пут то је немогуће. Славим годишњицу брака...

– Колико, ако смем да знам.

– Тридесет пет – рекох и покушах да затворим врата.

Непознати једном ногом прекорачи праг.

– О, па честитам! – хтеде он и другу ногу да пребаци преко прага, али га ја одгурах у ходник зграде и залупих врата иза себе.

– Шта желите од мене, човече? Чујете ли жамор у стану, кућа ми је пуна гостију – мислио сам да овим реченицама прекинем даљи разговор и вратим се у стан.

– Дошао сам по вашу подршку. Читам и ја новине. Видим пишете о нерадницима и бескућницима, стављате се у њихову заштиту, тражите склониште за њих. Мој задатак је да вас придобијем за мисију коју ми је деда оставио у аманет. Он је волео своју земљу, отаџбину, крв је за њу пропљувао, али није волео џабалебароше, фолиранте, згубидане, дембеле, друштвене паразите који незаслужено удишу ваздух и који ничим не доприносе бољитку наше државе. Док је био моћан, он је својим деловањем доприносио да нам свима буде боље и да ту беду склони са улица. Сад и ја желим да покренем велику акцију чишћења Београда од незапослених, од оних који траже посао а моле Бога да га не нађу. Од оних који су годинама на грбачи државе... – одјекује ходником зграде глас непознатог који држи говор као да је на неком симпозијуму.

Гледајући га право у очи и већ наслућујући да са тим младим човеком нешто није у реду, хтедох да воду скренем на моју воденицу.

– Младићу, то је тако озбиљна тема, тако значајна, суштинска за ово друштво, јер је реч о стотинама хиљада незапослених, да заиста ово није место ни прилика да о томе расправљамо, овако, с ногу – опет покушах да се вратим у свој стан.

– Чекајте, чекајте! Нисте чули шта сам планирао за коначно решење тог проблема. Све те људе морамо стрпати у затворе, да се тамо науче реду и раду. Тако би држава једним ударцем убила две муве – склонила би бескућнике и незапослене са улице, а они би својим радом у затворским радионицама и на пољопривредним добрима допринели да буде добро и држави и њима – док је то говорио, непознати се препречи између мене и улаза у мој стан.

– Мени, мени... то помало личи на катастрофичне мере које је предузимао тридесетих година прошлог века човек на челу велике државе – обазриво сам покушао да допрем до ума овог елегантног и мистериозног човека.

Он као да се није обазирао на сву ту моју нелагоду и снебивање. Упорно је излагао оно што је негде зацртао као свој програм за успешнији развој друштва.

– Позваћемо се на правну праксу када будемо доносили решења о слању незапослених и бескућника у затвор.

– Какву правну праксу? – поскочих сад и ја, чудећи се и себи и том младићу који ме води неким опасним путем.

– Ево, погледајте. Оставићу вам ову копију решења о притвору да га добро проучите. То ће нам бити основ за остварење наше акције – извади он из унутрашњег џепа сакоа пресавијени папир.

Притиснух прекидач за светло у ходнику зграде, разгрнух папир и почех да читам препис неког давнашњег решења. Тамо је стајало да је Повереништво унутрашњих послова НО, петог реона, на основу Закона о прекршајима, члан 2 тачка 13, донело решење да Никола Николић, из Београда, рођен 1926. у Београду, са станом у Булевару револуције 308, неожењен, неосуђиван и некажњаван, буде лишен слободе 90 (деведесет) дана. Оглашава се кривим зато што дуже време нигде не ради, а неће ни да се запосли, већ време проводи у беспосличењу и скитњи, виђа се у разна непожељна и проблематична друштва, позајмљује мотор од пријатеља и који немилосрдно употребљава и троши бензин. У образложењу решења стоји још и то да Никола Николић позајмљује мотор од свог друга Уроша Кариновића из Таковске број 9, па чак користи и његову шоферску дозволу. Именовани се бранио да је на неколико места покушао да се запосли, али му није успело, па му је ова одбрана одбачена као неумесна и нетачна. Никола Николић има право жалбе у року од осам дана Повереништву унутрашњих послова ИО НО града Београда. Решење је донето у Повереништву унутрашњих послова НО, петог реона, под бројем 11009/50, а Николи Николићу је уручено 25. јануара 1951. године. Стоји и оно обавезно: Смрт фашизму – слобода народу.

Нашао сам се у чуду. Буљим у папир, загледајући да ли је реч о фалсификату документа или нечијој ујдурми.

– Немојте сад овде да га проучавате, то је веома значајан документ. Јавићу вам се ускоро са новим предлозима. Извините на сметњи – рече непознати и изађе из зграде.

Уђох у стан замишљен. Гости појурише к мени, радознали ко ме је толико задржао испред стана. Дадох им онај папир и замолих некога да га гласно прочита. Кум би најбржи. Читао је тако као да заиста некоме изриче пресуду. Није стигао ни до половине текста решења, кад настаде кикот. Кум је молио госте да му се дозволи да документ прочита до краја.

Изађох на терасу да проверим да ли је мој непознати посетилац већ замакао. Изненадих се кад га видех да стоји као укопан испред зграде, лицем окренут ка прозорима мога стана на првом спрату. Чуо је смех, али му из очију није сијала ни мржња ни жеља за осветом, већ решеност да иде до краја у ономе што је наумио и обећао деди на самрти – очистиће Београд првом приликом од бескућника и нерадника. Једног дана.