Вози Мишко

Србија се већ пет година налази у тешкој економској кризи. Огроман буџетски дефицит је само врх леденог брега, који показује да је српска економија тешко болесна. И поред оптимизма неких, криза ће још дуго владати овим просторима. После петог октобра неки су наивно поверовали да се дугорочно може живети на кредит, од дознака дијаспоре, донација, помоћи и распродаје имовине. Уништили смо домаћу производњу, отворили границе за инострану робу, а финансијски сектор препустили странцима. Деценијска политика „јаког“ динара деформисала је привредну структуру, чинећи увоз врло рентабилним, а извоз неизвесним и недовољно профитабилним послом. Биланс наше десетогодишње транзиције је катастрофалан. Србија је данас поларизовано и подељено друштво. На једној страни се налазе екстремно богати, привилеговани и врло моћни појединци, који Србију обликују и прилагођавају властитим интересима и потребама. На другој је врло сиромашна држава и већина грађана који једва састављају крај с крајем.

Многи данас знају шта би требало учинити да се дугогодишња агонија ове земље и њених грађана коначно прекине. Али, и поред промена неколиковлада, Србија никако да крене у правцу који би је за мање од деценије сврстао у ред просперитетних земаља. Преко потребно мењање иде веома тешко, јер највећи отпор променама пружају управо они који су данас најмоћнији у Србији. Другачија правила игре би преко ноћи срушила њихове и онако крхке пословне империје. У сличној позицији се налази и део политичке и интелектуалне елите, који годинама лагодно живи, користећи многобројне страначке и друге привилегије. Известан отпор пружају и грађани, јер их „ново“ плаши, пошто дугогодишње „реформе” нису дале очекиване резултате, увећавајући само несигурност и неизвесност, што рађа оправдан страх да ће промене још више угрозити њихову ионако лошу позицију.

Парадоксално је да би већина у Србији желела промене, али не би баш много да мењају себе. То је вероватно добрим делом и због тога што Србија још увек нема владу којој ће грађани поверовати да данашње стезање каиша заиста значи сутрашњи бољи живот. У таквој ситуацији власти најчешће спроводе алиби политику – да се нешто ради, али да се суштински ништа много не мења. Уместо радикалних, користе се популистичке мере, јер владајуће партије увек размишљају и о наредном изборном циклусу. И што је најгоре, већина њих годинама опстаје на власти, и живи веома добро, упркос томе што Србија и њени грађани тону све дубље.

Да би се смањио огроман фискални дефицит, али и почели решавати и други тешки економски и друштвени проблеми, Влада Србије мора храбро закорачити напред и предузети енергичне мере. То између осталог подразумева и следеће. Прво, нужно је претрести све државне издатке, за које одговара влада и радикално смањити све непотребне трошкове. Друго, вишак државне администрације треба отпустити, уз рапидно смањење издатака за отпремнине оних који изгубе радно место. Треће, увести прогресиван порез на екстремно високе зараде државне администрације. Четврто, извршити темељну реорганизацију јавних предузећа, отпустити вишак запослених, потпуно елиминисати све привилегије и пре свега смањити високе плате. Државна предузећа и администрација морају делити судбину остале привреде. Пето, држава мора поштовати и ефикасно примењивати законе, јер је недопустиво да нагомилани дуг за неуплаћене порезе и доприносе достигне цифру од четиристо милијарди динара.

Све ове краткорочне мере неће имати великог утицаја, ако Влада Србије одмах и неодложно не почне да спроводи нови модел развоја, темељен на извозно оријентисаној реиндустријализацији. Уместо јалове политике прерасподеле скромног БДП-а, влада би се дефинитивно морала позабавити његовим растом од најмање десетак одсто на годишњем нивоу. То наравно у овом тренутку није нимало лако, али је питање да ли Србија уопште има неку другу и бољу алтернативу?

Професор Економског факултета Универзитета у Београду