Vozi Miško

Srbija se već pet godina nalazi u teškoj ekonomskoj krizi. Ogroman budžetski deficit je samo vrh ledenog brega, koji pokazuje da je srpska ekonomija teško bolesna. I pored optimizma nekih, kriza će još dugo vladati ovim prostorima. Posle petog oktobra neki su naivno poverovali da se dugoročno može živeti na kredit, od doznaka dijaspore, donacija, pomoći i rasprodaje imovine. Uništili smo domaću proizvodnju, otvorili granice za inostranu robu, a finansijski sektor prepustili strancima. Decenijska politika „jakog“ dinara deformisala je privrednu strukturu, čineći uvoz vrlo rentabilnim, a izvoz neizvesnim i nedovoljno profitabilnim poslom. Bilans naše desetogodišnje tranzicije je katastrofalan. Srbija je danas polarizovano i podeljeno društvo. Na jednoj strani se nalaze ekstremno bogati, privilegovani i vrlo moćni pojedinci, koji Srbiju oblikuju i prilagođavaju vlastitim interesima i potrebama. Na drugoj je vrlo siromašna država i većina građana koji jedva sastavljaju kraj s krajem.

Mnogi danas znaju šta bi trebalo učiniti da se dugogodišnja agonija ove zemlje i njenih građana konačno prekine. Ali, i pored promena nekolikovlada, Srbija nikako da krene u pravcu koji bi je za manje od decenije svrstao u red prosperitetnih zemalja. Preko potrebno menjanje ide veoma teško, jer najveći otpor promenama pružaju upravo oni koji su danas najmoćniji u Srbiji. Drugačija pravila igre bi preko noći srušila njihove i onako krhke poslovne imperije. U sličnoj poziciji se nalazi i deo političke i intelektualne elite, koji godinama lagodno živi, koristeći mnogobrojne stranačke i druge privilegije. Izvestan otpor pružaju i građani, jer ih „novo“ plaši, pošto dugogodišnje „reforme” nisu dale očekivane rezultate, uvećavajući samo nesigurnost i neizvesnost, što rađa opravdan strah da će promene još više ugroziti njihovu ionako lošu poziciju.

Paradoksalno je da bi većina u Srbiji želela promene, ali ne bi baš mnogo da menjaju sebe. To je verovatno dobrim delom i zbog toga što Srbija još uvek nema vladu kojoj će građani poverovati da današnje stezanje kaiša zaista znači sutrašnji bolji život. U takvoj situaciji vlasti najčešće sprovode alibi politiku – da se nešto radi, ali da se suštinski ništa mnogo ne menja. Umesto radikalnih, koriste se populističke mere, jer vladajuće partije uvek razmišljaju i o narednom izbornom ciklusu. I što je najgore, većina njih godinama opstaje na vlasti, i živi veoma dobro, uprkos tome što Srbija i njeni građani tonu sve dublje.

Da bi se smanjio ogroman fiskalni deficit, ali i počeli rešavati i drugi teški ekonomski i društveni problemi, Vlada Srbije mora hrabro zakoračiti napred i preduzeti energične mere. To između ostalog podrazumeva i sledeće. Prvo, nužno je pretresti sve državne izdatke, za koje odgovara vlada i radikalno smanjiti sve nepotrebne troškove. Drugo, višak državne administracije treba otpustiti, uz rapidno smanjenje izdataka za otpremnine onih koji izgube radno mesto. Treće, uvesti progresivan porez na ekstremno visoke zarade državne administracije. Četvrto, izvršiti temeljnu reorganizaciju javnih preduzeća, otpustiti višak zaposlenih, potpuno eliminisati sve privilegije i pre svega smanjiti visoke plate. Državna preduzeća i administracija moraju deliti sudbinu ostale privrede. Peto, država mora poštovati i efikasno primenjivati zakone, jer je nedopustivo da nagomilani dug za neuplaćene poreze i doprinose dostigne cifru od četiristo milijardi dinara.

Sve ove kratkoročne mere neće imati velikog uticaja, ako Vlada Srbije odmah i neodložno ne počne da sprovodi novi model razvoja, temeljen na izvozno orijentisanoj reindustrijalizaciji. Umesto jalove politike preraspodele skromnog BDP-a, vlada bi se definitivno morala pozabaviti njegovim rastom od najmanje desetak odsto na godišnjem nivou. To naravno u ovom trenutku nije nimalo lako, ali je pitanje da li Srbija uopšte ima neku drugu i bolju alternativu?

Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu