Министарства на грам

После три месеца преговарања Демократска странка, Демократска странка Србије, Нова Србија и Г17 плус саставиле су нову коалициону владу. И само што су министри ушли у владу, почела је дискусија о томе колико они вреде, да ли знају свој посао, да ли код нас министар може бити и политичар који није стручан за област која му је поверена и зашто странке немају унапред школоване и припремљене стручњаке из разних области, па да после избора без проблема попуњавају ресоре. Да ли се тако ради и у свету, или они имају боља решења од нас, а ако их имају како да их пресликамо?

Др Владимир Гоати, председник Транспарентности Србија, каже да се код нас, начелно гледано, и у власти и у опозицији труде да оспособе представнике власти. "Обично се зна ко ће бити министар финансија и уопште економских ресора, а више се тражи министар унутрашњих послова за кога се тако стриктно не тражи одређено образовање. Партије систематски образују своје кадрове тако што шаљу своје људе на скупове блиских организација у свету. На таквим скуповима окупљају се млади људи који уче политичко комуницирање, комуницирање с јавношћу...Неке партије као ДС и ЛДП се труде да образују своје људе и оспособе их за власт. И власт и опозиција морају имати спремне људе ако дође до смене власти, јер обављање власти захтева разне способности."

Ипак, то је лакше рећи него урадити. Гоати наводи пример конзервативаца и торијеваца у Великој Британији. Торијевци нису били дуго на власти, јер су противници владали у три мандата по пет година. Зато сада имају смањене компентенције и треба да се привикну на власт, наравно, ако је освоје. Уосталом, како је тешко доћи на власт, а после упознати механизме власти најбоље зна опозиција Слободана Милошевића која је почела да управља народом, нацијом и државом 5. октобра. Искренији ће рећи да нису знали где се налазе.

Гоати каже и да министар не мора да буде најбољи експерт за посао који обавља. "Министар финансија може у другом мандату да буде министар привреде, јер је то отприлике иста оријентација, али министар вера ипак не може да буде министар финансија. Али, се наши политичари, изгледа, понекад руководе комунистичком флоскулом "кадрови све решавају", па онда неко може да се бави атомском физиком, а после пољопривредом. То је као када би у фудбалском тиму постојао играч који би могао да буде голман и задњи везни и шпиц."

У Србији се од 1990. године владе и министри често мењају што не би било ништа страшно ако би у министарствима била чврста структура која опстаје без обзира на смене министара. Одласци су темељни и зато када дође нови министар он нема експертско окружење. У прошлој влади изузетак је био министар науке Александар Поповић, који је сачувао стару екипу иако није била из његове странке. Истина је и да је претходна влада донела добар закон по коме се при промени владе у министарствима мењају само министар и његов заменик, али, као што каже Гоати, то још није пустило корење. "Италија је седамдесетих година прошлог века мењала владе и на недељу дана али су кабинети остајали. Експертско стручни део је био добар, односно аутоматски пилот је радио. Ми немамо тај професионално-чиновнички апарат који годинама није мењан. Тако добре школе које праве професоналне апарате имају Француска, Велика Британија и Италија. То су моћне експертске службе од нивоа начелника до министра, док код нас кад министар спакује кофере спакују их сви."

У коалиционој влади свако хоће да узме део свог колача. "То је селективна мотивација. Приљежним члановима странке се мора дати министарско место, каже Гоати. У Белгији се пондеришу положаји. Тако премијер има три поена, млађи министар један, а члан ужег кабинета два поена. И свака странка узима онолико поена колико има места у коалицији. Коалиције су прагматичан посао и то се просто мери на грам. "Зелени" у Немачкој су док је Јошка Фишер био на челу добијали бонус јер су били језичак на ваги.

Коалиције су најчешћи облик владавине. То се види из податка да су од 218 влада у 12 западноевропских земаља од 1945. до 1987. године, чак 90 одсто биле коалиционе. Дакле, у већини западних демократија избори не одлучују ко ће владати, већ уместо тога ко ће владати одлучује се коалиционим преговорима између странака. Код нас је прва коалициона влада формирана 1994. године између СПС-а и НД, и све до сада су на власти коалиционе владе.

"Страх да ће програмски различите странке срушити коалицију није основан, јер ако су исте, већа ће прогутати мању, а ако су две партије сличне, чланство постаје збуњено. Али, у земљама где се морају доносити крупне одлуке и промене опасне су велике разлике међу коалиционим партнерима у влади", каже Гоати.