Криза социјалдемократије

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Социјалдемократска партија Немачке СПД, најстарија странка у земљи, суочена је са алармантним порастом унутарпартијских превирања. Меродавни страначки функционери, осим лидера Курта Бека,  потврдили су у више наврата да је реч о "најтежој кризи у настанку" некада моћне немачке социјалдемократије.
Заједнички именитељ у палети коментара, којом се ових дана служе аналитичари најразличитијих опредељења, садржан је у објашњењу да је (не)расположење у партијској бази горе него икада. Последица је погубне и рестриктивне социјалне политике вођене у последњих осам година – у седам година проведених на челу коалиционе владе са зеленима, потом у судбоносној години у двојцу са страначком унијом демохришћанског канцелара Ангеле Меркел.

Сучељавања су посебно учестала после изборног (не)успеха на локалним изборима у Бремену, минулог викенда, у међувремену упоређеним са "Пировом победом". И даље најјача странка у локалном сазиву Бремена, са више од 35 одсто бирача, СПД је "препустио" преко пет одсто гласова лево оријентисаних бирача свом најљућем ривалу Оскару Лафонтену.

Баук за леве либерале

Некадашњи социјалдемократски лидер, а данас вођа и интеграциона фигура протестне (грађанске) левице у западним покрајинама, и реформисаних социјалиста на истоку земље, Лафонтен је постао баук за "другове са лево либералног крила". Претпоставља се, с разлогом, да би као предводник такозване аутентичне грађанске левице могао да окупи око себе социјалдемократе који су изгубили поверење у садашње партијско руководство. А њих није мало. Према прорачунима емпиричара, више од половине садашњих активних чланова СПД-а, њих 180.000 од укупно 330.000, сматра да је СПД напустио своју путању изворне оријентације. Две трећине чланова верује да би њиховој странци био преко потребан опоравак – на опозиционој клупи. Више од половине свих анкетираних окренуло се и против актуелног лидера Курта Бека, истичући да је он "погрешна личност на погрешном месту, вођа без харизме и искуства".

Курт Бек још не показује знаке колебања. У разговору са одабраним новинарима, уз чашу вина, љубитељ добре капљице упоредио је тренутну страначку ситуацију са (не)згодом коју је доживео у свом купатилу: "Када је нестало струје, морао сам да се оријентишем према интинуитивном нахођењу... Тако је то, ваљда, и у партијској политици."

Стручњаци задужени за негу Бековог имиџа у јавности неуморно приказују свог шефа испод урамљене фотографије легендарног канцелара Вилија Бранта "у радној атмосфери": на слици у слици – Брант за радним столом, засуканих рукава... Испод слике Курт Бек, такође засуканих рукава. Присутан је и цитат, који Бек везује за име свог оца, такође грађевинског радника: "Мали... у животу ти је као на великој грађевини... Трудом и радом постиже се све." Но управо овај цитат изазива жучне реакције у страначкој бази.

Лидер на мукама

Поставља се питање, да ли су рад и труд још исплативи? Активна, лево либерална политика лидера Бека, и политика прећутне сагласности, када је о подстицају иницијативама демохришћана реч, буде сумње у обећани бољитак. Конкретни потези партијског руководства и чланова владе, опет, наилазе на неразумевање: рестрикције у политици здравствене заштите, подизање нивоа ПДВ-а уз истовремене пореске олакшице предузимачима, повишење старосне границе за пензионисање на 67 година, извесно не доприносе страначкој популарности. Са друге стране, Беково уверавање да ће после следећих избора, од 2009. године, све кренути набоље – у случају изборне победе, наравно, подстиче још веће сумње и подозрења: "Како би Бек могао да влада у једној хипотетичкој тројној коалицији, са зеленима и либералима, ако не лево либерално, пита се, према статистици, 42 одсто чланова СПД-а.

Овакав развој ситуације, узгред, потврђује исправност хипотезе коју је данашњи председник Аустрије социјалдемократа Хајнц Фишер својевремено појаснио у интервјуу за "Политику": "Леви либерализам био је и остаће погрдни назив за социјалдемократе који запостављају традиционална учења... Ако, међутим, та болест грађанске левице пређе из аутентичног расадника на континент, из Британије у Европу, постаће опште прихватљив појам, на уштрб оних који живе од свог рада." Било је то у пролеће 1998. године, пре него што је Герхард Шредер почео да се угледа на Ентонија Блера.