Нове лепоте старог трга

Иако је рођен у Београду, Михаило – Миша Вукобратовић за себе мисли да није типичан  Београђанин. Живео је у Ријеци, са родитељима боравио и у Италији. Одлазио је и враћао се. Један од најизвођенијих филмских и позоришних редитеља, човек који је снимио велики број телевизијских серија за националну телевизију, сарађивао са готово свим глумачким именима, неколико сезона био је и управник Позоришта на Теразијама.

Управљачка канцеларија пружа му, што не може да остане непримећено, неуобичајену привилегију. Није реч само о вођењу театарске политике, још мање о мукотрпном састављању репертоарског програма, већ  нешто друго. Са тог места, Вукобратовић може јасно да види слике свог детињства.

Одрастао је у згради "Борбе", где су на петом спрату имали породичан стан. Са Тргом Николе Пашића који је један од најмлађих београдских тргова, изграђеним 1953. године, овај позоришни, филмски и телевизијски стваралац, готово да је вршњак. Зато и не треба да чуди што га уметник познаје из различитих периода.

Када је на самом почетку био "го и црвен", онда је на ред дошла његова соцреалистичка ренесанса и моћ Централног комитета. "Туда су се стално мували неко важни људи", сећа се  Вукобратовић.

Естетика соцреализма

Трг је направљен тако да је требало да симболизује вредности новог друштва и човека. Иако је дуго важио за концентрат власти савезне државе са јасним идеолошким предзнаком, за  редитеља је представљао простор где је доживео прво сазнање о Београду.

– Када кажем Трг Николе Пашића, мислим на природан продор који он има од Дома омладине до зграде Поште и Теразијске чесме са друге стране. Своја прва београдска искуства доживео сам на месту које се звало Трг Маркса и Енгелса. Ту је стао читав један свет. Са свим добрим и лошим странама. Oно што ми је, свакако, било најинтересантније јесте структура зграде "Борба". Oна је служила као радни и стамбени простор, што данас не могу да објасним неким људима. У њој је била и редакција листа "Кекец" у којој сам упознао Душка Радовића. Дошао је ту по некој казни, седео је иза врата на неприметном месту и смишљао генијалне ствари. По узору на америчке новинске агенције, у тој згради постојала је и ваздушна пошта. Читав сплет цеви, где сте у једној кутији могли да ставите поруку и да она стигне на неко друго место унутар зграде. Редакција листа "Борба", чији је новинар и дописник био мој отац, са телепринтерима који су штектали као митраљези из дрвених кутија са дугачким хартијама, на мене је деловала фасцинантно. У гаражи иза зграде углавном су били паркирани камиони, теретна возила и један зелени мерцедес комунистичког генерала. Статусне разлике међу људима су биле мање изражене. Или су, можда, вештије прикриване. У згради "Борбе" почео је да живи Атеље 212. Преко дана то је била сала за синдикалне састанке, ноћу позорница за глумце. Практично, све то се дешавало под нашим кровом. Готово да нам није био потребан зимски капут. А зиме су биле хладне. За време немачке окупације на тргу се налазио затвор.  Наравно, зграда Дома синдиката била је велика опсена. За време првомајских уранака, кордон полицајаца је дежурао на нашим крововима. То је била непријатност живота у овој улици. Стрепели су да не пореметимо поворку поносних представника радничке класе и војника који су туда марширали. Трг је одувек био место јавних манифестација, а од 90-их и синдикалних окупљања – казује  Вукобратовић.          

Три улоге     

Он је мишљења да је трг одувек имао три функције – културолошку, политичку и идеолошку. Последња је најтеже схватљива.

– Са променама назива и имена улица никада нисам начисто. Он данас носи име Николе Пашића, политичара, председника владе. Можда је мање познато да је Пашић као градоначелник Београда расписао зајам и калдрмисао главне улице. Када је изграђен трг, иза фонтане требало је много касније да буде подигнут споменик Марксу и Енгелсу, што није урађено. Међутим, први цивилизацијски шок сам доживео када сам, још као ученик, отишао у Рим. Парк који је подигао Мусолини био је у неокласицистичком стилу, препун јасних идеолошких обележја. Будући да је мој став према фашизму био чврст и противан, био сам запрепашћен тим симболима. Нисам могао да разумем да можемо да имамо критички однос према једном времену, или идеологији која га је покривала. Али, немамо право да га поништавамо и историју олако преправљамо – уверен је наш саговорник.   

– Без обзира колико се тешко живи, код људи се јавља осећање оптимизма, лакоћа живљења. Путујући по свету, закључио сам да је у Београду квалитет живота мерен уложеним радом изузетно висок. О чему је реч? У духовном смислу се живи ваљано. Људи се друже, живе на отвореном, на улици. Шта ће вам живот ако се он састоји од куће до посла и суботом у шопинг центрима. Не вреде ни најмодернији технички уређаји, ако немате коме да пустите ни слику ни тон. Београђани воле да се друже. Одлика београдског стила живота помало јесте и та "пуваџијска" идеологија.  Најлепши, највећи, најбољи смо у свему. Људи немају реалну свест, са лакоћом улазе у многе односе – сматра наш саговорник. Он је заговорник става по коме Нови Београд мора да добије атрибуте града. У том контексту, редитељ верује да Опера треба да буде подигнута на том месту.