Ругалице Матије Бећковића

У Српској књижевној задрузи представљено је друго издање књиге Матије Бећковића „Кад будем још млађи”. Прво издање, које се појавило прошле године на Сајму књига у Београду, објашњава Драган Лакићевић, штампано у хиљаду примерака, распродато је за непуних шест месеци. Књига је добила две угледне награде: „Хит либер”, за једну од најчитанијих књига у 2012. и недавно награду „Ђура Јакшић”, која ће му бити уручена у Кући Ђуре Јакшића, у Скадарлији, 19. јуна. О књизи „Кад будем још млађи” говорили су Стојан Ђорђић и аутор, а песме је казивао драмски уметник Срба Милин.

Књига, запазио је Стојан Ђорђић, састављена је од више песама, а све почињу са КБЈМ (Кад будем још млађи), мада ова скраћеница може да има и друго значење. Ово је књига о нашем времену. Лирски јунак не говори о добрим, старим временима, већ на сатиричан начин говори о све горим временима. Песник користи иронију, он се руга времену у којем живимо – новом времену, новом добу, новом човеку. Реч је о врхунској сатири. Бећковић је један од најинвентивнијих наших песника. Ђорђић је указао и на љубавне песме у књизи. Бећковић се руга и љубави, јер је и она све гора.

Матија Бећковић, у свом познатом стилу, врцаво, духовито, запитао је: „Има ли већег неспоразума с нашим временом него кад неко пише књиге? Одмах се види да нешто с њим није у реду. Нећемо ваљда с књигама у будућност и у 21. век. Више нико није луд да купује књиге, или гледа неки филм, макар он био и против Срба. Како год окренеш, испада да је држава у праву што за културу не даје ни жуту банку. Дуго нас је и толерисала и пружала небројене шансе. Било како било, култура је збрисана и препуштена специфичним потребама појединаца”.

Ко је жедан, додаје Бећковић, нико му не брани да пије воде и не треба да чека ничије зелено светло. Као што смо некад, кријући, славили славу, тако и сад можемо кријући да читамо и славимо писце које нам нико не препоручује. Најбољи доказ да у књизи нешто има – јесте ако о њој нигде ниједне речи нема.

Намера Матије Бећковића била је да прогнозира шта ће се десити. Пожурио је да исход представи на време: „И већ се озбиљно разликују они који су све разумели у прави час, од оних који ће све разумети кад све буде касно”.

Достигнућа модерне поезије наглашава Бећковић, личе на достигнућа модерне хирургије. Као што лекари убацују сијалицу у вену и траже где је зачепљена, тако и поезија тражи свој пут, а књига читаоца – као камера у закреченом крвном суду. Она је терапеутско средство и има учинак биотрон-лампе: саставља кости, крпи душу, хлади опекотине. Зато би се, осим у СКЗ, ова књига могла наћи и у продавницама здраве хране.

Кад се поруши и исмеје све што вреди, закључује Матија Бећковић, кренућемо испочетка. Нема потребе да се на нешто наслањамо и да нешто продужавамо. Лакше је написати нову књигу, него по кући тражити затурену неку стару, давно написану. Победници код нас не пишу само историју, него и поезију. Уметност је још у рукама победника, а не уметника.