У Црној Гори Његоша утерују у лаж

Нову књигу Матије Бећковића „Мајка Зорка”, у издању „Вукотић медије”, чине биографски записи његове мајке о тешком времену Другог светског рата у Црној Гори, где је, уместо против Немаца, најпре вођен братоубилачки рат оних који су штитили краља и отаџбину и оних који су прихватили нове левичарске идеје. Будући да је била жена четника Вука Бећковића, команданта Ровачког батаљона, после рата била је одвојена од деце и одведена у затвор. „Ко је био за Вука жигосан је као националиста, а ко за Века био је за комунисте. Ту Вука Ровчани подигну на руке ’по праву прече погибије’”, писала је. Други део књиге садржи поезију Матије Бећковића, као антички хор и коментар мајчиној приповести, а трећи део чине записи Матије Бећковића, не само о одрастању и о породичном животу, већ и о тешком послератном добу у којем побеђени нису имали право гласа, па чак ни на то да буду достојно сахрањени.

Како је за вас било одрастати уз сазнање да су после Другог светског рата постојали победници и губитници и да је ваша породица била на страни оних који су тај рат изгубили?

Читајући Андрића запазио сам да је, мимо обичаја, у неколико књига поновио исту реченицу: „Све само страдање без смисла и разлога.” Ту реченицу сам узео и за мото књиге „Мајка Зорка”. У међувремену, прошлост је постала књижевност, а прошли догађаји прешли у надлежност поезије. Истина, самоубилачки рат траје, иако међу живима готово да нема никога од оних који су га започели, али имају наследнике који се брину да никад не престане. Победницима није фалило присталица које су орне пристигле са свих страна и временом постале већина. Нема никога ко није страдао и ко год се жали, кажу му да то није ништа шта су преживели други. Што рекао Драинац: „Једину звезду у овој пустињи видим своју рану!”

А каква је, пак, била младост, какав живот са свешћу о томе да је држава славила чистоту и беспрекорност револуције која је у ствари терала брата да убије брата?

То је један „тужан роман”, како га је назвала мајка Зорка. Кад је књига објављена, најбољу оцену дала је моја сестра, која је рекла „да је нико неће натерати да је чита јер би умрла”. Можда је од свега апсурдније што се то догађа у забити „где су доспијевале турске главе, али нијесу ноге”. Где је некад убегло оно „што се не шће у ланце везати”. Сад су их избацивали из збега и прогонили из прогонства. Крај света је био центар светске револуције. Ту није било ничег и никог осим људи. И њих је требало побити. Село се зове Веље Дубоко. Као у Старом завету.

Из тих сенки израња светли лик мајке Зорке, као из неке народне песме. По чему је најпре памтите?

Нема ниједне куће која није била на обе стране. И нико није убио никога а да га није познавао. Милован Ђилас ми је говорио да је он, у том погледу, у државном врху стајао понајбоље. Његови су били четници само с мајчине стране. О осталима да не говоримо. Кад је Ђидо преминуо, Светозар Вукмановић Темпо је изјавио како је хтео да дође на његову сахрану, али је знао да ће тамо онај Бећковић држати неки четнички говор, а он какав је, то неће отрпети него ће реаговати, па боље да не долази! Одговорио сам му: „Не знам што господин Светозар Вукмановић Темпо мисли да су четници ближи мени него њему, сем ако је отац ближе него брат.” Онај што је мајку Зорку сву ноћ водио по околним врлетима и сломовратима претећи да ће је убити био је брат од тетке једног од најчувенијих вођа ЈВО. После много година је у Колашину свратио код мајке Зорке и она га је дочекала бог зна како и скувала му кафу. Веровала је да добром ђаку не може нико ништа. Могу да га мрзе и прогоне, али „ако све зна” поклоне се и скину му капу. Своју децу је школовала по сваку цену. Због тога сам ја био мање с мајком, а више с тетком. Где тетка, ту и ја. Тетка је велика српска просветна институција. Да споменем само тетке Тесле, Андрића, патријарха Павла… А има их сијасет.

Како сте, зашто сте сада одлучили да објавите њен дневник, вођен у најтамнијим часовима њеног живота, али и наше историје, од које се још нисмо опоравили?

Мајка Зорка је отишла на онај свет 1985. године, а животопис је исписала пет, шест година раније. Дао сам јој велику црвену свеску и замолио је да га за мене испише. Она није зазирала ни од толике свеске ни од огромности беле неисписане хартије. Имала је свој живот у малом прсту. Већ сам написао руковет песама на основу њених прича и мојих доживљаја, а накнадно су добиле и мајчине коментаре.

На који начин доживљавате представу о којој сте написали и песму, а у којој је у комунистичком послератном театру карикиран живот ваших родитеља?

„Приредбу” сам написао и објавио одавно, по њеној причи, а то што сам опевао, сад је описала и она. Одмах по рату у Вељем Дубоком одржана је приредба чији су главни јунаци били мој отац и мајка. Оној која је њу играла мајка Зорка је позајмила хаљину коју јој никад није вратила. Пред народом који је знао истину лагали су и измишљали до миле воље, али је онај који је играо мог оца „био је одличан”, написала је мајка Зорка. „Похватао је његове покрете и ја сам га се нагледала и ражелела. На оно што је говорио нисам обраћала пажњу, јер ни једна једина реч није била истинита. И сад, кад бих знала да се она спрдња негде приказује ишла бих да гледам, не бих ли га још једном угледала!” Била је та приредба претеча театра апсурда. Бекет пре Бекета.

Осим онога што је о томе писала, да ли вам је она често причала како је преживела сурови грађански рат у Црној Гори, где су убијана браћа уместо Немаца?

Ништа друго се није ни причало. Па и поред свих прича, та прича остаје неиспричана. Једну жену која је била у четницима и „ишла до Зиданог Моста”, а удала се за партизана, мајка Зорка је питала о чему њих двоје разговарају. „Ми о томе никад не разговарамо”, рекла је та жена. „А о чему причате ако не причате о нашим мукама?”

Да ли вам је за живота говорила о ужасима које је после рата у комунистичком затвору претрпела као жена четника?

Није причала како су њу мучили, али јесте како су мучили друге. Најгоре је било „стављање на струју”. Као да су за ту сврху градили и малу хидроцентралу у Мушовића Ријеци.

Личи ли вам на античку трагедију чињеница да издајницима гроб није смео да се зна и да су били ископавани да не би часно почивали?

Српска Антигона не тражи да сахрани једног брата, него хиљаде безгробне браће.

Како овај део наше историје још утиче на Црну Гору и на Србију?

У Црној Гори Његоша утерују у лаж. И од 1945. године не успевају да попишу становнике… Не могу да разумем што ни у Србији још нисмо чули да је поред Националне библиотеке била бомбардована и Српска краљевска академија. Ни да је њен рад био забрањен све до 1947. године, кад је за академика изабран Јосип Броз Тито, а академија преименована у Српску академију наука. Нисмо чули да је академик Милутин Миланковић био хапшен, ни да је академик Милош Тривунац стрељан, ни да су Драгишу Васића убиле усташе, ни да је академик Веселин Чајкановић лишен грађанских права, ни да је њен председник академик Слободан Јовановић био брисан из њеног чланства, ни да је јавни тужилац рекао да „само на први поглед може изгледати парадоксално” да је он ратни злочинац иако је рат провео у Лондону и био председник владе која је прва у Европи бацила рукавицу у лице Хитлеру... И толико тога никад неказаног.

Како је мајка причом „стварала” вашег оца?

Ту где је мој отац командовао „по праву прече погибије”, погинула су његова четири брата и он сам.

Књига се завршава описом ваше скорашње посете Словенији, где је крајем рата могао бити убијен ваш отац. Да ли вам је идеја да је све ово време негде могао бити жив унеколико олакшавала живот?

Академик Јанез Милчински био је и члан САНУ, лекар и председник Међународне комисије за судску и социјалну медицину. Он је пилоту Тодору Марчетићу који га је возио изнад замка Турјак рекао да је ту гроб мог оца. То су ми обојица написали, а ја сам тек ове године тамо и отишао. Нисам знао да ли тражим њега или себе.

Да ли је крст постављен на месту куће Бећковића у Вељем Дубоком донекле ублажио ране?

Зато смо се борили.