На трагу светлости Славка Митића

Аранђеловац – Готово два и по десетлећа после одласка Славка Митића (1937–2002), град под Букуљом се поново окупио око дела и сећања на сликара и професора који је својим талентом и педагошким духом оставио дубок траг у животима, пре свега генерација ученика којима је предавао, а онда и колега, суграђана и културних стваралаца. Удружење ликовних уметника Аранђеловца приредило је недавно у Малој галерији изложбу слика и цртежа под називом „На путу ка светости”, која је још једном подсетила на овог великог човека и уметника.

Митићева енергија и визија били су и покретач оснивања Удружења ликовних стваралаца Аранђеловца, а харизма и посвећеност уметности које су га красиле, учинили су да културни живот нашег града добије једну значајну препознатљивост. Изложба није била само омаж његовом делу, већ и живо сведочанство о томе колико један човек може да промени токове културе и инспирише генерације.

  – Славко Митић је био изузетан цртач, његова ликовна поетика је била врло лична, али се бавила темама које сежу дубоко у културу и традицију нашега народа. Познати су његови циклуси – „Ратници”, „Химере”, „Опленац”, „Старо здање”, разне животиње и људски ликови који се преплићу и у том његовом начину на који је дотицао форму, на који се бавио формом, све се преплитало и претварало једно у друго. Све је титрало. И кружни и ваљкасти облици заједно су стварали светове који нису били статични. И сада, када их погледамо на платнима, они живе. Његова поетика управо ради то да из дубина, често и мрака и сенке, путује ка светлости. Исто тако и његова личност је путовала ка светлости и у светлости. Научио нас је управо то, да идемо ка светлости. За њега је уметност била на неки начин религија, рекла је на отварању Ана Ђорђевић, академски сликар и председник УЛУА, захваљујући свим колекционарима који су били и најзаслужнији да се оваква поставка организује.

Због овог дивног човека који је код Аранђеловчана остао у најтоплијем сећању, цео град се покренуо и спојио, а све у намери да се пробуди сећање на фигуру једног од најзначајнијих сликара, најважнијих културних радника града под Букуљом.

Старији Славков син Марко, данас протојереј-ставрофор и старешина цркве у Лазаревцу, поделио је са посетиоцима изложбе лични утисак да су њему и млађем брату, у детињству отварања изложби била општа места и нешто са чим се живело.

– Онда схватите да је од тада прошло више од четврт века и да ви нисте учествовали на отварањима изложби и да је све у једном тренутку занемело и нестало. Због тога ми је још више драго да унуци Славка Митића, које он нажалост, није имао прилику да упозна и којег они нису упознали, могу кроз ову поставку да упознају део његовог духа – изјавио је Марко.

Према речима др Јасне Јелић Обрадовић, академске сликарке, Митићев опус нуди садржајно путовање за познаваоце његовог дела и јавља се као откровење новим посматрачима. Развио је лични стил кроз фигуративно сликарство надреалног карактера, уз вешту примену цртежа, сведену палету боја и кроз својеврстан ритам, пропорцију и хармонију маса и облика. Његови „Крајпуташи”, присутни од осамдесетих година прошлог века, па све до краја његовог стваралаштва, саздани су од спутаних тела и ликова сељака, са птицама које на њима одмарају и појачавају одјек њихове усамљености. Славкови групни портрети, лица разложених у молекуле, са наглашеном анатомијом и безброј виртуозно приказаних фаза покрета, очитавају дубоку контемплацију, до пуцања сажете и набијене енергије. Целокупно његово дело, у колористичком смислу, обухвата још и плавољубичасте варијације уз акценте црвене или наранџасте, увек у бескрајном дијапазону валера. Фантастичан цртач, мајстор светла и материјала, у омиљеној техници угљена на платну одаје сав свој рафинман у приказима надреалног шумадијског „записа”, који ниче и опстаје на немирном тлу.

Академски сликар Славко Митић, рођен је 13. новембра 1937. године у занатској породици у Трговишту код Врања. Школу за примењену уметност је завршио у Нишу, а Академију за примењену уметност у Београду, на одсеку за сценографију у класи професора Миленка Шербана. После завршене прве године, под утицајем професора Васе Поморишца, прешао је на одсек утилитарног сликарства којим је руководио професор Винко Грдан. Академију примењених уметности завршио је 1965. године, као професор ликовног васпитања радио је у аранђеловачкој Гимназији од 1968. до 1999. године. Излагао је самостално и на многобројним колективним изложбама широм некадашње Југославије, а био је познат и као секретар Симпозијума „Бели Венчац” Смотре уметности „Мермер и звуци” у Аранђеловцу. Добитник је више признања, аутор бројних логотипа, вињета и слично. Из брака са супругом Миленом има два сина, Марка и Јована. Упокојио се у Аранђеловцу 23. марта 2002. године.

Бројни поштоваоци Митићевог дела подсетили су се препознатљивог Митићевог стила, а Удружење је одало почаст и указало захвалност једном од својих оснивача и оживљавање сећања на његово стваралаштво које је својим печатом обележио живот једног времена. Његове слике красе просторе многих домова и институција у Аранђеловцу.