Окупација из угла културе

Ваљево – Књига „Окупирана култура: нацисти, колаборационисти, музеји и културна добра у Србији током Другог светског рата”, аутора др Владимира Кривошејева и др Радета Ристановића, у издању Друштва за урбану историју, промовисана је у четвртак у ваљевској пивници „Чардак”. Ова монографија, заснована на обимној архивској грађи, периодици, службеним документима и до сада недовољно коришћеним изворима, представља једно од првих свеобухватних истраживања посвећених судбини културе, музеја и културног наслеђа у Србији под немачком окупацијом од 1941 до 1944. године.

Како аутори наводе, она доноси бројна нова сазнања о деловању окупационих власти, улози домаћих колаборационистичких структура, као и о начинима контроле, злоупотребе, заштите и присвајања културног наслеђа у ратним условима.

Посебну вредност представљају до сада непознате или недовољно познате чињенице које указују на раније прикривене активности у области оснивања, организације и уређења баштинских институција током окупације.

Према речима историчара из Ваљева др Владимира Кривошејева, у досадашњим радовима који се баве заштитом културне баштине инсистирало се на томе да пре Другог светског рата у Србији нису постојали закони који су уређивали питања заштите споменика културе и рада музеја, да заводи за заштиту споменика културе нису постојали, да су се музеји ван Београда могли пребројати на прсте једне руке, да током окупације поједини музеји нису ни радили...

Међутим, истиче Кривошејев, истраживања која су спровели он и колега Ристановић показују да је већ у пролеће 1942. године донета Уредба о чувању старина, фактички први српски закон који је генерално уређивао питање заштите културних добара. На основу те Уредбе основан је Завод за чување старина, који је активно радио и није угашен 1945, већ се уклопио у структуру данашњег Народног музеја Србије као његово одељење са великом самосталношћу, да би се 1947. године осамосталило као Републички завод за заштиту споменика културе.

– Већ од јесени 1941. скоро сви постојећи музеји настављају да раде, а Етнографски музеј, уз Музеј кнеза Павла (данашњи Народни музеј Србије), био је најактивнији у реализацији јавних програма. Чак је и добио нови простор, примеренији од оног који је имао пре рата. Уз то, од јесени 1942. године започео је административни процес оснивања музеја у свим окружним центрима, са идејом да када ти музеји „стану на чврсте ноге”, да се настави са оснивањем музеја и у градовима који нису окружни центри. Тај тада започети процес је фактички настављен по ослобођењу – тврди Кривошејев.

Његов колега др Раде Ристановић истиче да књига „Окупирана култура” тематски одскаче од устаљених, историографских које анализирају војне операције, страдање, отпор, тако што Други светски рат у окупираној Србији сагледава из сасвим другог угла, њен хоризонт је култура у свом изузетно важном сегменту – заштити културних добара и раду музеја. У области музеологије она је значајна пре свега због тога што пружа податке о историјском развоју музејских институција на територији окупиране Србије и темељно приближава читаоцима деловање Музеја кнеза Павла, Музеја српске земље, Етнографског музеја, као и локалних музеја у Нишу, Неготину, Великом Бечкереку, Вршцу, наводи Ристановић. И додаје да је посебан акценат стављен и на настојање окупаторске и колаборационистичке управе да се у градовима попут Ваљева, Крушевца, Јагодине, Краљева и других, оснују музеји.

– Досадашња истраживања су углавном окупациону политику сагледавала кроз анализу спровођене репресије и страдања. Ова публикација доноси нови аспект ангажовања нацистичке Немачке и Недићеве управе на овом простору. Нуди и нова сазнања о културној политици владе Милана Недића – указује др Раде Ристановић.

У позивници за промоцију књиге у Ваљеву аутори су навели да се она одржава у пивници, а не у некој установи културе зато што су „институције културе и данас – окупиране”.

Употреба културе

Значај књиге „Окупирана култура”, наводе аутори, јесте и у томе што открива и мало познате податке о пљачки и премештању културних добара, функционисању музеја током окупације, пропагандној употреби културе, као и о покушајима да се национално наслеђе сачува у времену цензуре, политичких притисака и ратних разарања. Књига отвара и бројна сложена питања односа културе и политике у екстремним историјским околностима, указујући да музеји и културне институције ни у време рата нису били само места чувања баштине, већ и простори идеолошке борбе, пропаганде и друштвене контроле, тврде Кривошејев и Ристановић.

Биографија пионира српске музеологије

У биографијама пионира српске музеологије Ђорђа Мано Зисија писало је да је своје активно деловање почео после ослобођења, подсећа др Владимир Кривошејев. Али, указује он, Ђорђе Мано Зиси током окупације не само да је био кустос у Музеју кнеза Павла већ је једно време био и вршилац дужности директора Завода за чување старина, као и стални предавач на курсевима за музеалце и аутор бројних драгоцених чланака објављених у новинама тог времена.