Понос у Вашингтону

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Догађај, као већ 27-годишња традиција, није најављиван у медијима, али јесте у туристичким програмима и водичима. Није наравно било дилема да ли ће се одржати или неће, претњи да ће бити растурен, нити специјалних мера обезбеђења.

У прошлу недељу, власти су само уредно поставиле монтажне металне ограде (до висине струка, а на рачун организатора) дуж унапред одређеног око два километра дугог пута за дефиле кроз средиште Вашингтона, од 14. улице до Пенсилванија авеније.

Полицијски аутомобили регулисали су промењени режим саобраћаја, а све остало препуштено је штабу манифестације.

Вашингтонска „парада поноса”, дефиле припадника ЛГТБ (лезбијске, геј, транссексуалне и бисексуалне) популације и њихових организација, званично се зове „Престонички понос”.

Традиционално се одржава почетком јуна, главни догађај јесте парада, али после ње је вишесатно славље у делу Пенсилванија авеније што је све финале десетодневног фестивала са много манифестација: позоришних представа, музичких и књижевних вечери, па и расно и етнички одвојених догађања као што су „црни” и „латино прајд”.

Већ од раног поподнева на централној тачки параде, Дипон серклу, кружном тргу са парком у средини, све је врвело од учесника и радозналаца. Они предузетнији су и ову прилику искористили да нешто зараде, па су на импровизованим штандовима нудили беџеве, качкете и заставе са дугиним бојама, симболе геј покрета разних величина. Утисак је био да им је посао добро ишао.

Према процени боље упућених колега из „Вашингтон поста”, тог поподнева је у свим манифестацијама „Престоничког поноса” учествовало око 250.000 људи: око 100.000 је пратило саму параду, а знатно више се придружило потоњем уличном слављу. Није регистрован ниједан насилни инцидент, а медији су све само рутински забележили.

Скоро двосатна процесија била је забавна и пре него што је почела. Преовлађивао је млад свет, а међу посматрачима је било и прилично оних чији је ово празник био, али који су се осећали пријатније у улози гледалаца него гледаних.

Кад је дефиле почео, прве аплаузе добили су полицајци, који су у аутомобилима и на моторима прво проверили да је на путу параде све у реду. Следили су их, у истој мисији и са истом добродошлицом, ватрогасци и трећа служба за ванредне ситуације, хитна помоћ.

Овогодишњи „прајд” је имао званични слоган „Ослободите хероја у себи”. Пало је у очи да је догађај имао јаке корпоративне покровитеље: финансијску кућу „Велс Фарго”, „Банку Америке”, „Емтрак” (железница),„Бадвајзер”, осигуравајуће друштво „Гајко”, дилера аутомобила „Даркарс” и друге, свакако заинтересоване за добар имиџ код око 3,5 одсто или скоро 12 милиона америчког становништва. (Постотак међу житељима Вашингтона је 8,5.)

Кад је дефиле кренуо, показало се да на њихове гласове рачунају и политичари: продефиловала су, са својим следбеницима, сва три кандидата за новог градоначелника Вашингтона, међу којима је највише темперамента показала Мјуриел Боузер. У паради су виђени и чланови Савета (тринаесточлане „владе” главног града који има статус административног дистрикта), а овације су добили они за које се зна да су са својом геј сексуалном оријентацијом изашли „на отворено”.

„Нисам могао да замислим да ћемо једног дана бити овако ’нормални’”, оценио је Џим Грејем, члан Савета још од 1999. „Парада поноса је велика прослава различитости у Дистрикту Колумбије”, рекао је председавајући Савета Фил Менделсон.

Овогодишњи „прајд” је донео и једну сензацију: учешће контингента Вашингтонске националне катедрале, највеће цркве у главном граду, чија је једна од готских кула и највиши врх престонице. На челу је био велечасни Гери Хол, њен старешина, што се сматра још једном победом геј покрета, будући да је Катедрала црква главне хришћанске вероисповести у Америци, епископалне (протестантске).

„Ако моје учешће буде схваћено као видљиви знак да Бог воли и прихвата људе из целог спектра наше сексуалности, онда је вредело труда”, изјавио је велечасни, који је раније привукао публицитет и најавом да ће Катедрала (позната и по томе што је из ње на последње путовање испраћено 10 председника) своје олтаре ускоро уступити и за истополна венчања, која су од прошле године у Вашингтону законита.

Први пут на овогодишњој паради учествовало је још десетак институција, што се узима као доказ ширег прихватања геј покрета и растуће толеранције у америчком друштву. Еволуирала је и сама манифестација: „Вашингтон пост” је у свом извештају подсетио да су призори вулгарне разголићености и јавног грљења и љубљења, што је доминирало на ранијим геј парадама, ствар прошлости.

Престонички дневник је напоменуо и да је „понос” из године у годину све масовнији и све „инклузивнији”: овога пута је, у знак подршке, у дефилеу било и много „стрејт” учесника, у знак солидарности.

Истраживање, које је спровео институт „Пју”, показало је да све више људи познаје неког ко је геј, што је у дефилеу сликовито показала једна средовечна госпођа, носећи у руци комад картона на коме је писало: „Неко кога волите је геј”, при чему је реч волите замењена цртежом срца.

Тесна већина (51 одсто) подржава истополне бракове, док 75 одсто верује да ће они једног дана бити законити у целој Америци.

Брачна равноправност је у ствари следећи велики циљ геј покрета који се нада да би прекретницу у том погледу могао да донесе Врховни суд који до краја овог месеца треба да се изјасни о уставности Закона о одбрани брака донетог 1966, који га је дефинисао искључиво као заједницу мушкарца и жене.

Бракови парова истог пола су иначе озакоњени у 12 држава и Дистрикту Колумбије (Вашингтон), али су тако венчаним паровима ускраћена права, у многим случајевима веома конкретна (наслеђивање, пореске олакшице) из скоро 1.000 федералних закона.

„Ово су за ЛГБТ популацију најбоља времена”, описао је њихову ситуацију Пол Тејлор, заменик директора „Пју” института. „Али то не значи да су лака или да им је живот једноставан. Многи су још у потрази за удобним, безбедним местом у друштву где је њихово прихватање у порасту, али је још ограничено, што је део драме у њиховом животу”.

Масовност, мирни ток и карневалска атмосфера „Престоничког поноса” не значе међутим да ова тема овде не подстиче многе културне, религијске и политичке поделе и страсти: Вашингтон је лепо уређен излог Америке, али не и њено комплетно огледало.

Овдашњи геј фестивал може међутим да буде пример како жеља оних који су по сексуалним склоностима другачији да то више не крију и на овај начин се покажу равноправним, не мора да буде повод за хомофобију, политичку драму и хулиганско насиље. У Вашингтону је на један ведар начин показано да има места за све под капом небеском.