Нико не зна колико има деце просјака

У Министарству рада запошљавања и социјалне политике немају прецизну евиденцију о томе колико се тачно деце у Србији бави просјачењем, каже за „Политику” Драган Вулевић, начелник Одељења за управно-надзорне послове у области породичне заштите, Сектора за бригу о породици у овом министарству.

– Ми у систему социјалне и породично-правне заштите, не евидентирамо по том критеријуму децу која живе и раде на улици, а то су деца која се баве просјачењем или перу шофершајбне него се она воде по другом одређеном својству. Тачније, у нашој евиденцији ми их водимо по параметру деце жртве трговине људима, злостављане и занемарене деце, као и деце без родитељског старања – објашњава Вулевић.

Ана Калајџић, специјални педагог Прихватилишта за децу и младе, свакодневно се сусреће са малим просјацима који често једино уточиште налазе у овој институцији.

– Прихватилиште збрињава децу из целе Србије. Малишане нам доводе надлежни МУП-а, правосуђа, центри за социјални рад, а све више нам и сама долазе. Са једне стране то је жалосно, зато што улазе у систем социјалне заштите, а са друге стране је за њих то срећна околност, јер се склањају са улице, из ризичних ситуација. Они препознају нашу кућу као сигурно место подршке и заштите – наводи Калајџићева.

У прихватилишту се збрињавају деца узраста од седам до 18 година, а има ситуација када дођу браћа и сестре, где је неко од њих и млађи од седам година. Тада их не раздвајају, јер је од посебног значаја, у сарадњи са Центром за социјални рад, да ова деца остану заједно. Иако је смештај у прихватилишту до шест месеци, реалност је заправо другачија. Деца остају на смештају и више од годину дана, све док се не пронађе адекватно трајније решење.

– Годишње нам прође од 400 до 600 деце из целе Србије, па чак и земаља у окружењу. То су жртве насиља, занемаривања, различитих видова злостављања, сексуалног, радног, психичког... То су деца која су регистроване и потенцијалне жртве трговине људима, деца са комбинованим поремећајима, сметњама, од поремећаја понашања, емоција и слично. То су и деца која су у судском поступку, са проблемима у понашању, у поступку реадмисије, као и деца која су у стању социјалне потребе, такозвана деца улице, која се баве скитњом и просјачењем или су услед неких животних неприлика била принуђена да бораве и живе на улици – објашњава наша саговорница.

Када се деца доведу са улице, често им је неопходан и хитан медицински третман.

– Дођу у јако лошем здравственом и хигијенском стању, некада и са физичким повредама, па је неопходна сарадња са дечјим клиникама. Деца која се баве просјачењем веома често су приморана од своје породице на такав вид радне експлоатације, и сама не знајући да имају право да кажу „не”, да не желе да просе, перу прозоре на семафорима. На тај начин су посебно подложна ризику врбовања од других криминогених група, као што су трафикери и слично – додаје Калајџићева.

Деца која живе и раде на улици углавном се међусобно познају и њима је добро познато да у прихватилишту могу да се обрате за помоћ, па се то у пракси и дешава, напомиње специјални педагог.

– Гладни, често дехидрирани, куцају на наша врата, која су увек отворена. Веома често тој деци, кроз претње физичким насиљем, наметнута је улога хранитеља породице, који је „дужан” да изађе на улицу и заради за хлеб. Тај осећај заједништва и наметнуте обавезе, замене улога у родитељству, код деце изазива, поред страха, и једну врсту осећаја неопходности да се врате породици коју издржавају. Понекад ми се чини да су та деца и пре времена сазрела. Али, кад мало загребете по површини, уђете у њихову душу, видите да они веома желе нормално детињство. Да имају љубав и пажњу родитеља, своју собу – истиче наша саговорница.

Калајџићева напомиње да се труде колико год су у могућности да спакују овој деци намирнице и гардеробу.

– Мрежа подршке прихватилишта сваким даном се све више шири. Ова деца очекују да им пружите уточиште и макар један оброк, али се често деси да услед пребукираности капацитета немају кревет где да преспавају, јер ми још од 2009. чекамо и надамо се да ћемо добити нову кућу, са већим капацитетом – каже Ана Калајџић.