Биља, Јеца и Цеца

У току су протести уметничких удружења због мизерних средстава која је држава наменила ономе што се обично назива културом.

Усред гужве, медији су обавестили да се – преко „Твитера“, а како другачије – огласила драмска списатељица Биљана Србљановић.

И – шта је ,,витешкиња уметности и књижевности” имала да изјави о поменутом проблему?

Ништа. Екскандидаткиња за градоначелницу Београда бавила се концертом Јелене Карлеуше?! Наиме, у ,,јавности” се води расправа да ли је Карлеушин концерт доживео фијаско или не, а Србљановићева је осетила потребу да се у ту расправу укључи.

И каже: „Да гласа за Косово, носили би је на рукама, не би јој ни био потребан тај хеликоптер... То што ће Светлана Ражнатовић на истом месту да окупи више људи од ЈК слика је наше културне катастрофе. Исти музички жанр, а супротна идеологија... Да ЈК љуби Цецу у д... и пева ’вољеном премијеру’ била би српска Бијонсе...“

Е сад – за разлику од Србљановићеве, не сматрам себе музичким ауторитетом, али морам да приметим две ствари.

Прво – оцена да је „музички жанр“ Светлане Ражнатовић и Јелене Карлеуше „исти“, ако се ствар посматра „чисто културолошки“, а не стручно – можда и није далеко од истине. Али, чак и неко ко се баш и не разуме у музику – не само Цецину и Јецину него уопште – не може да не примети како Цеца пева много боље. Што – узевши у обзир како пева Јеца – и није тешко.

А као друго, пошто је већ поменула „идеологију“ и љубљење „у д...“ као факторе који утичу на „уметнички“ успех, поставља се једно незгодно питање.

Велика српска песникиња Милена Марковић, на пример, пише драме које, у најмању руку, нису рђавије од најбољих које је написала Србљановићева. А упркос томе, није француска „витешкиња“. Дакле: колико ли је тек ту идеологије и пољубаца било?! Но – уз извињење Милени Марковић, која се на овом месту нашла ни крива ни дужна – манимо се уметности, која с овом причом нема много везе.

Право питање гласи: зашто Биљану Србљановић не занима политичко укидање српске културе, а занима Карлеушин концерт? Да ли зато што је од средстава намењених српској култури узела оно што јој је било потребно и онда се оријентисала на стране изворе прихода? Па се, у предасима писања о Принциповом „злочину“ за страно позориште, као типична гастарбајтерка, опушта уз трачеве са естраде?

Будући да је Биљана Србљановић особа са „мисијом“, неће бити да је у питању само то. Да ли зато што је серкл комe припада у љубави са актуелним режимом, па неће да квари идилу? Има и тога. Али, то је, ипак, пре последица, него узрок. Коначно, ни остатак серкла ком припада Србљановићева није у романсу са режимом ступио тек тако, не дај боже непромишљено.

У ситуацији у којој је свођењем подршке на трагикомичне своте држава одлучила да српску културу укине, једино што ће од културе која није масовна на овим просторима добијати новац – биће „култура“ коју промовишу Биљана Србљановић и њено друштво. Која се финансира из „алтернативних“ извора. И коју зли језици карактеришу као „антисрпску“.

У томе је квака. И зато Биљана Србљановић нема разлога да се буни.

Још само да, заменивши Цецу Јецом, заведе ред на естради – и да је бог види.