Епоха (не)културе

Још је амерички политиколог Самуел Хантингтон у књизи „Сукоб цивилизација“, која је објављена 1994, предвидео да ће се у епохи која долази главни сукоби водити између различитих цивилизација. Иако је његово дело дочекано с великом скепсом и критиком академске јавности, која је тврдила да је немогуће дефинисати појмове попут „цивилизације“ и „западне вредности“, Хантингтон је интуитивно предосетио растући значај идентитета и културе у међународним односима. Да ли Србија препознаје овај тренд?

Како време више одмиче, то са све већом сигурношћу можемо тврдити да ће 21. век бити век борбе појединаца и народа за властити идентитет; биће то век у коме ћемо присуствовати утакмици између различитих националних карактера и видети позорницу на којој се више не одмеравају војске, него културе. Култура је шири појам и од науке, и од уметности, и од политике. Она је заправо изражавање идеја које један народ има о свом властитом карактеру, о својој историји, о својим задацима у садашњости и својој улози у будућности. Уколико један народ не негује своју културу и не усавршава је у складу са задацима савремености, осудио је своје институције, као и своју економију, на неминовно пропадање под зубом времена и спољашњих изазова. Погледајмо то на примеру Немачке.

За разлику од популарног уверења да је економија та магична формула успеха Немачке, економија је у великој мери само израз амбиције, културног обрасца и националног карактера Немаца. У ситуацији после Другог светског рата, када је Немачка била онемогућена да води активну спољну политику, да постане нуклеарна сила и да учествује у међународним мисијама, привреда је постала вентил, али и средство за акумулирање моћи у правцу стварања претпоставки за национално уједињење и самостални излазак на глобалну сцену. Наравно да су за такозвано немачко привредно чудо (Wirtschaftswunder) постојале основе у географији и демографији (обим тржишта и пловне реке), али се оно не може објаснити само тим детерминантама.

Наука је као објективно објашњење оваквог херојског раста својевремено нудила „Маршалов план“, отпис дугова из 1953. године, па и „социјалну тржишну привреду“ (Soziale Marktwirtchaft), међутим немогуће је објаснити такав успон без познавања историје, културе и „духа“ Немачке. Управо на тим пољима можда треба тражити узроке делимичног суноврата Србије. Колико ријалити програма, концерата на Ушћу, таблоидних новина, забрављених националних културних установа, полуинтелектуалаца аналитичарске провенијенције треба да нам се деси, да би нам пало на памет да је узрок наших недаћа у духу, не у телу? Историја и наука нису забележиле у случају било које земље некакав магични економски рецепт који би једну државу сам од себе подигао на ноге. Економија је заправо само израз вере предузетника у будућност своје земље, одраз поверења у њену перспективу и у њене грађане, производ специфичне културе која тежи стварању, креацији, инвентивности и неспутаном изражавању.

Два доминантна глобална тренда данас су: 1) економска интеграција читавих блокова земаља и 2) регионализација и сеператистички покрети унутар самих тих земаља. Оба тренда несумњиво крње суверенитет и институције националних држава, па се развијени народи за свој опстанак и просперитет, поред својих државних политика, све више ослањају на културну политику. То је показао огроман одзив држава на тематској дебати у Уједињеним нацијама „Култура и одрживи развој“, коју је иницирало српско председавање Генералној скупштини. На поподневној панел расправи, културу у Србији представљао је наш Иван Тасовац, који је пробудио из коме Београдску филхармонију, док је директор Метрополитена Томас Кембел на убедљив начин изложио колико је највећи музеј на свету значајно утицао на изградњу америчког друштва и државе. Дебата је организована у сарадњи са Унеском, јер ће се у оквиру ове организације „решавати“ једно од кључних идентитетских питања овога народа: да ли ће цркве и манастири на Косову остати уписани као српски средњовековни споменици, или ће бити „пререгистровани“ као средњовековни споменици „Републике Косово“.

Када је Доситеј Обрадовић, „западњак“ и рационалиста, уписивао факултет у Халеу 1782. године, у данашњој Немачкој, морао је да попуни стандардизовани образац. Иако тада још увек модерна српска држава није постојала, већ је била само заборављена отоманска провинција, иако је рођен и живео све време у тадашњој Аустрији, иако је тада сам критиковао свој народ као недовољно образован и духовно затуцан, на питање „одакле је“ Доситеј је уписао дословце „aus serbien“: из Србије. Када би данашња „елита“ имала само део модерности и образовања Доситеја, и само део његове националне свести и набоја, Србија би се релативно брзо отиснула са дна које је у једном моменту дотаклa.