Америка се раздужује у Авганистану

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – САД су, после 12-годишњег ратовања, почеле конкретно „раздуживање” у Авганистану, у настојању да колико-толико сачувају резултате своје војне окупације и када се до краја идуће године њена војска и војске савезника повуку из пословичне „гробнице империја”.

У року од 24 сата објављена су два велика пробоја и један, судећи по пређашњим искуствима, привремени застој. Саопштено је да почињу мировни преговори са талибанима, авганистанским снагама је, предајом преосталих 95 дистрикта, препуштена контрола над целом територијом, док је председник Хамид Карзаи, кога Вашингтон подржава и џаковима долара које редовно доставља његовом кабинету, објавио да прекида преговоре о безбедносном аранжману за после 2014.

Од свега овога, преговори са талибанима – до америчке инвазије у октобру 2001. владајуће снаге у земљи, а данас политичке и побуњеничке гериле од неколико група – сматрају се највећим искораком. Исти наслови као и јуче били су додуше и у јануару прошле године, да би се после два месеца тадашњи покушај преговора распао, али овога пута се у мировни процес улази са више искуства и оптимизма.

Талибани, чију је делегацију предводио блиски сарадник Муле Омара, њиховог главног лидера који је у егзилу у Пакистану, у Катару су отворили своје представништво и дали изјаву коју су као предуслов за преговоре тражили Американци – да се њихове политичке амбиције своде само на Авганистан, што се тумачи и као њихово дистанцирање од Ал Каиде. Њихова веза са Осамом бин Ладеном, а не екстремно радикална варијанта ислама коју су примењивали у земљи, била је повод за америчку интервенцију којом је срушен њихов режим.

Неколико протоколарних детаља са свечаности у Катару наговештава међутим да споразумевање неће бити лако. На здање њиховог представништва постављена је плоча са текстом „Исламски Емират Авганистана”, што је било званично име земље док су били на власти, а коју су признавали само Пакистан, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати.

У Вашингтону се тврди да је циљ преговора са побуњеницима стварање услова да разговоре о националном помирењу наставе и доврше сами Авганистанци, то јест да се у њих укључи Високи мировни савет који је у ту сврху основао председник Карзаи. Он је међутим јуче своје незадовољство што је овога пута заобиђен показао сасвим недвосмислено, образлажући прекид преговора са својим спонзорима „нескладом речи и дела САД у мировном процесу”.

Билатерални преговори о војном аранжману воде се већ три године и Америка жели да после повлачења у Авганистану остави један број војника (није поменуто колико) чија би мисија формално била обука авганистанских снага. Према неким вестима, у ове послове био би укључен и невелики контингент војника из Немачке и Италије, како би се томе дао карактер међународне мисије и цео аранжман за домаћине био политички прихватљивији.

Какво-такво војно присуство било би нека врста гаранције продуженог америчког утицаја и после повлачења, за разлику од Ирака, где таквог споразума није било, па Американци сада беспомоћно гледају како се кроз ирачки ваздушни простор обављају транспорти иранске војне помоћи режиму у Сирији.

Талибани су међутим као свој почетни захтев поставили одлазак свих страних трупа (а од САД конкретно траже и ослобађање петорице својих лидера који су као терористи заточени у бази Гвантанамо на Куби). Њихов циљ је и да поврате политичку легитимност, у чему их свесрдно подржава Пакистан, у настојању да задржи свој утицај код западног суседа и после повлачења западних војски.

Пакистан је у ствари у последњих 12 година играо двоструку игру: са једне стране је био кључни амерички савезник у „рату против терора”, а са друге главни покровитељ талибанске побуне коју НАТО упркос својој бројној и технолошкој надмоћности није успео да елиминише.

Амерички преговарачи ће од талибана тражити и да се јавно обавежу да ће поштовати и авганистански устав усвојен током окупације (укључујући и права жена која гарантује), као и да ће поштовати демократски процес.

Амерички циљ је и да се после повлачења у Авганистану спречи реприза хаоса који је почетком деведесетих, после одласка совјетске војске, довео до грађанског рата и на крају победе талибана који су као покрет радикалних исламиста формирани у верским школама на пакистанској страни пограничног подручја.

Сасвим је сигурно наиме да ће се талибанским настојањима да поново преузму управљање земљом супротставити они који су профитирали од америчког присуства, што је рецепт за нови грађански рат.

Талибани би због тога могли да се определе да максимум обезбеде за преговарачким столом. У игри је свакако много интереса, па ће распетљавање изузетно замршеног авганистанског чвора, упркос америчкој жељи да се што пре „раздужи”, бити веома мукотрпно и сасвим неизвесно.

Милан Мишић