У ТУНЕЛУ, УСРЕД МРАКА...

Немам ништа против да се тунелом, дугим стотинак метара, повежу два посланичка дома у Београду, здања у улицама названим по краљевима Милану и Александру, али под условом да тунел голим рукама копају посланици а да његово бетонирање, осветљење и вентилацију плате из сопственог џепа. Али, да се разумемо, овај цинизам нема везе са самим тунелом, већ је повезан с империјалном гломазношћу српског парламента у коме се за реч, рукама и ногама, бори 250 душа.

Према неким уобичајеним нормама, стандардима који произилазе из вишевековног парламентарног искуства, Србији би одговарао парламент у коме би интересе бирача заступало највише 150 посланика.

Зато би било паметније и знатно јефтиније променити законе и смањити број посланика за ту стотину вишка. Њих 150 стало би у једну зграду, а то треба учинити пре него што цела Србија стане под ону једну шљиву.

Могло би се овој теми прићи из више углова, али се овај у коме лежи мајка свих питања о функционалности и трошковима за рад парламента некако избегава, посебно када се "тунелско питање" разматра из угла оних који од парламента живе.

Не бих да претерујем, али у српском парламенту готово да седи исти број посланика као кад се саберу сви парламентарци у државама насталим од бивше Југославије. Пракса је, наиме, да се на 50 до 60 хиљада бирача бира један посланик, а да се величина парламента коригује у екстремним случајевима: кад је неко мали као Црна Гора, на пример, или кад је гломазан, као Русија, или кад је компликован, као, рецимо, Босна.

Ми барем ту дођемо као нормална држава, са неких шест и кусур милиона бирача, а имамо једнодомни парламент с бројем посланика који би одговарао дупло већем бирачком потенцијалу, с дупло већим трошковима, с дупло већом администрацијом, дупло већим смештајним капацитетима и дупло већом неефикасношћу у функционисању парламента. Само нам још тунел фали.

Њих 250 ионако су везани императивним мандатом, гласају као један за страначку политику, али не очекујете ваљда од њих да се одрекну маркице за бесплатан превоз. Партијске централе добро знају да је угуравање партијског кадра у посланичке клупе начин да се верност и рад на терену награде о туђем трошку, па расправу о оптималном броју парламентараца избегавају у свакој прилици, као и у потоњој када се консензусом мењао устав.

Србија има младог и полетног председника парламента који је, изгледа, решен да се ухвати у коштац и са питањем скупштинског пословника, једном од оних табу-тема због које су парламентарна сабраћа спремна једни другима и очи да ваде, па кад се већ излаже том ризику онда је могао на сто да стави и ову врућу тему, прегломазност српског парламента, уместо што се замајава "топлим комуникацијама" које би тунел између две зграде требало да обезбеди.

То би, вероватно, отворило и друштвено пожељну расправу о укупној прегломазности јавног сектора у Србији – од Српске академије наука и уметности до Скупштине ФК "Партизана", преко функционалности владе с оволиким бројем ресора, бројем чланова разноразних управних одбора, али и броја запослених у јавном сектору. Модерне државе и јавне службе одликују се тиме што пажљиво воде рачуна о односу рационалности и функционалности, и, још, о томе јавности уредно подносе извештаје.

Пре извесног времена у матичну редакцију ми је стигло скрушено писмо читаоца у коме признаје да није платио рачун за струју па су дошли да му је "исеку", али је указао на околност да су дошла три извршиоца тог релативно једноставног посла, "ваљда за сваку жицу по један", пише читалац, па се с правом пита да ли би му да их није толико рачун за струју био мањи а он способнији да га плати.