Борач, село испод крша

Крш, па још у срцу Шумадије... Ко не верује, нека посети гружанско село Борач, удаљено око 13 километара од Кнића и око 150 километара од Београда.
На први поглед село као и свако друго. Оно што га чини посебним јесте што се над свим његовим лепотама надвија Борачки крш са незаборавним погледом на гружански крај.
Према речима Наташе Ђурђевић из Туристичке организације Кнић, неприступачност Борачког крша и надморска висина од око 550 метара вероватно су главни разлози што је баш овде настао средњовековни град Борач у којем је и деспот Стефан Лазаревић често боравио.

Ту је црква из 14. века, посвећена светом архангелу Гаврилу, видљива тек кад се до ње дође јер је са три стране заклоњена стрмим литицама, а са четврте столетним липама. Кажу да се баш у њој причестила војска пред полазак у Косовски бој.

Осим историјског наслеђа и природних богатстава, разлог више за долазак у овај живописни крај су мир и тишина за којима све више чезнемо. Бежећи, макар и на један дан, из узаврелих градова, сваком ће добро доћи пуњење батерија на свежем ваздуху или пецање на Борачкој реци која протиче кроз село. Ко жели, може да се опроба и у свакодневним сеоским пословима и да се у дружи са мештанима. Јер, у селу Борач, нераскидиво везаном за пољопривреду која даје све што је потребно за праву домаћу трпезу, све популарнији постаје сеоски туризам.

Борачка трпеза почиње гибаницом или зељаницом и киселим млеком. Већ за ручак на столу су сир, кајмак, домаће суво месо, борачка чорба, свадбарски купус и проја, печење. За дезерт се служе пите од шљива, ораха, јабука, дулека, диња...

Домаћинство Милошевића за сада је једно од ретких које гостима уз добар залогај нуди и смештај, али се надају да ће им се ускоро и неке од комшијских породица придружити. Комплетно уживање на бази пуног пансиона кошта 800-1.200 динара.

Нуди се, што је реткост у сеоском туризму, и водич, додуше самоуки историчар, који госте по договору води у обилазак околине.

– У плану је изградња жичаре којом ће гост моћи да изађе до врха Борачког крша, што би био јединствен доживљај у централној Србији, али и претварање простора око Борачке реке у камп са спортским теренима. Јер, нису довољни само дарови природе већ морају да се засучу рукави, искрче врзине, среде прилазни путеви па тек онда да се прича о туризму – каже Дејан Милошевић.