Borač, selo ispod krša

Krš, pa još u srcu Šumadije... Ko ne veruje, neka poseti gružansko selo Borač, udaljeno oko 13 kilometara od Knića i oko 150 kilometara od Beograda.
Na prvi pogled selo kao i svako drugo. Ono što ga čini posebnim jeste što se nad svim njegovim lepotama nadvija Borački krš sa nezaboravnim pogledom na gružanski kraj.
Prema rečima Nataše Đurđević iz Turističke organizacije Knić, nepristupačnost Boračkog krša i nadmorska visina od oko 550 metara verovatno su glavni razlozi što je baš ovde nastao srednjovekovni grad Borač u kojem je i despot Stefan Lazarević često boravio.

Tu je crkva iz 14. veka, posvećena svetom arhangelu Gavrilu, vidljiva tek kad se do nje dođe jer je sa tri strane zaklonjena strmim liticama, a sa četvrte stoletnim lipama. Kažu da se baš u njoj pričestila vojska pred polazak u Kosovski boj.

Osim istorijskog nasleđa i prirodnih bogatstava, razlog više za dolazak u ovaj živopisni kraj su mir i tišina za kojima sve više čeznemo. Bežeći, makar i na jedan dan, iz uzavrelih gradova, svakom će dobro doći punjenje baterija na svežem vazduhu ili pecanje na Boračkoj reci koja protiče kroz selo. Ko želi, može da se oproba i u svakodnevnim seoskim poslovima i da se u druži sa meštanima. Jer, u selu Borač, neraskidivo vezanom za poljoprivredu koja daje sve što je potrebno za pravu domaću trpezu, sve popularniji postaje seoski turizam.

Boračka trpeza počinje gibanicom ili zeljanicom i kiselim mlekom. Već za ručak na stolu su sir, kajmak, domaće suvo meso, boračka čorba, svadbarski kupus i proja, pečenje. Za dezert se služe pite od šljiva, oraha, jabuka, duleka, dinja...

Domaćinstvo Miloševića za sada je jedno od retkih koje gostima uz dobar zalogaj nudi i smeštaj, ali se nadaju da će im se uskoro i neke od komšijskih porodica pridružiti. Kompletno uživanje na bazi punog pansiona košta 800-1.200 dinara.

Nudi se, što je retkost u seoskom turizmu, i vodič, doduše samouki istoričar, koji goste po dogovoru vodi u obilazak okoline.

– U planu je izgradnja žičare kojom će gost moći da izađe do vrha Boračkog krša, što bi bio jedinstven doživljaj u centralnoj Srbiji, ali i pretvaranje prostora oko Boračke reke u kamp sa sportskim terenima. Jer, nisu dovoljni samo darovi prirode već moraju da se zasuču rukavi, iskrče vrzine, srede prilazni putevi pa tek onda da se priča o turizmu – kaže Dejan Milošević.