Светковање

Као црквени и национални празник Видовдан је тековина новијег времена. Пут до његовог уношења црвеним словима у календар Српске православне цркве доста је дуг и занимљив. Као црквени празник Видовдан ће ући у календар тек 1892. године, што значи скоро један век после настанка косовских песама, крајем XVIII и почетком XIX века, које ће Вук објавити у Лајпцигу 1823. Карактеристична је борба за проглашење Видовдана за званичан државни и црквени празник.

Иако га не налазимо у календарима XVIII века, Видовдан се помиње у написима и песмама о косовској погибији по алманасима и књижевним листовима прве половине XIX века. Од значајнијих песника Лукијан Мушицки пева већ 1819. „Оду на Видовдан 1839”, а Јован Стерија Поповић објављује 1842. елегију „Спомен Видова дана”. У обема песмама инспирације су рефлексивно-историјске, а не митске. За чудо, код Његоша, чија песничка интерпретација косовске погибије има и митске елементе, Видовдан се помиње само на једном месту.(...)

Колебања око проглашења Видовдана за званични национални и црквени празник биће и почетком XX века. У календару Мале библиотеке за 1909. Видовдан је, на пример, написан обичним словима. И у календару сарајевске „Просвете” за 1913, који је уређен 1912, пре победе српске војске над Турцима, 15. јуни (28. по новом календару – прим. приређивача) као Видов и Лазарев дан неће бити означен црвеним словима. Али, већ наредне године, у календару исте институције за 1914, штампаном 1913, што значи после Кумановске битке, име Видовог дана написано је празничним, црвеним словима. Исте године Видовдан је ушао у календар Краљевине Србије као један од девет главних празника који се сваке године званично светкују. дакле, тек после дефинитивне победе над Турцима, којом су српски ратници, као и архаични људи прошлих времена, доказали да су достојни херојског претка, Видовдан је и званично уведен као национални, црквени и народни празник.

Миодраг Поповић, Видовдан и часни крст, 1976. године