Тајне о тајнама

Вашингтон – Још нестишана бука око дигиталног шпијунирања сопствених грађана и (још више) остатка света од стране америчке Националне безбедносне агенције (НСА) – свакодневно се откривају нове тајне њених тајних програма – подсетила ме је на једну причу о дигиталним реалностима коју сам одавде пренео 2009.

У њој је била реч о несвакидашњем експерименту угледног месечника „Вајрд” (Wired) који се бави новим технологијама: свом новинару који се истакао текстовима о несталима и људима који желе да промене идентитет, понуди је да све то испроба на себи.

Да се сакрије на месец дана, уз свестрано заметање трагова – прекид свих интернет комуникација, промену имена и докумената – али уз истовремени позив читаоцима да га, за награду од 5.000 долара, пронађу.

Није прошло много а о „несталом” је откривено готово све: ископан је сваки текст који је икада објавио, откривена свака адреса на којој је живео, сви његови бројеви телефона, име сваког члана шире породице, на шта је алергичан, где је последњи пут изнајмио стан (скениран је и његов потпис на уговору), па чак и ко му чува мачку.

Укратко, о „бегунцу” је формиран повећи досије, а да при том није коришћен ниједан званични ресурс. Сви делићи његовог живота били су расути по интернету. Његова локација је коначно утврђена после само 25 дана.

Био је то пример употребе „ресурса гомиле” („crowdsourcing”), колективног решавања неког проблема, а провала велике америчке тајне, постојања програма НСА за дигиталну присмотру „Призма”, била је дело једног инсајдера који је знао оно што, како се накнадно испоставило, није требало.

Американци и свет су само на први поглед били изненађени: много тога су већ знали, или слутили, а оно што је им је заиста ново јесте како се то ради.

Ради се – свеобухватно. НСА је, испоставило се, директно прикључена на сервере (моћне компјутере који опслужују компјутере корисника) девет највећих интернет оператера, из којих усисава целокупан саобраћај: електронску пошту, претраге на интернету, активности на друштвеним мрежама и све остало.

На посебан начин се, затим, евидентира и све друго што у свакодневици оставља неки дигитални траг: разговори и размена порука мобилним телефонима, плаћања картицама...

Све је, при том, било легално, покривено „Патриотским законом” из 2001. и још једним из 2008. Неке допуне прописа вршене су и потом, а све у име спречавања тероризма, то јест примарног циља сваке државе: националне безбедности.

Из свега је постало очигледно да су и у држави која себе истиче као узорну демократију, тајним службама дата овлашћења која су карактеристика само тоталитарних друштава.

Председник Обама је рекао како се прикупљају и анализирају само такозвани мета подаци: ко с ким комуницира, када и колико дуго, а да се телефонски разговори Американаца не прислушкују нити њихова пошта чита, осим у случајевима кад за то постоји судски налог. За ту врсту налога надлежан је иначе тајни суд коме захтев може да поднесе само неки званични орган.

„Вашингтон пост” је међутим у петак председника оповргао, износећи нови документ који показује да прислушкивања и читања поште има, ако се испуни веома широка лепеза формалних критеријума за то. Обамино образложење да се на безбедности због свега више добија него што се губи на приватности је међутим остало, иако за то нису изнети баш уверљиви докази.

Због свега тога, иако све мирише на велику аферу, афере у ствари нема. Свеопшта присмотра је нова реалност коју је донела комбинација технологије, економије и политичког контекста, не само у Америци.

Сваки грађанин Лондона, на пример, буде снимљен са око 300 камера дневно, постављеним на улицама, у јавном превозу, трговинама и институцијама. Просечан Американац је профилисан у око 50 база података, не рачунајући оне тајних служби.

„Не постоји готово ништа што не можете да нађете о некоме, ако сте спремни да прекршите закон и имате довољно новца”, чувам у документацији изјаву једног приватног детектива из Велике Британије од пре 7 година, што данас свакако користе његове колеге широм света.

Експлозија информатичких технологија довела је до тога да је количина података у различитим базама несразмерно већа од броја и квалитета закона који регулишу њихово коришћење. Сви при том имају исти проблем: ко надзире (и обуздава) надзорнике. Јер, зна се, информација је моћ.

Било је само питање времена када ће доћи до симбиозе интереса дигиталних корпорација и безбедносних служби. Силицијумска долина и НСА су у истом бизнису: прикупљању информација о људима, али за различите сврхе. „Гугл”, „Јаху”, Фејсбук”, „Мајкрософт; „Твитер” и остали то продају оглашивачима (и другима), НСА то користи у државне сврхе – и да оправда своје постојање.

Више од милијарду људи данас на „Фејсбуку” о себи оставља податке које никад вољно не би ставили на увид држави. Све велике интернет компаније су америчке, али је из остатка света 80 одсто њихових корисника. Сви смо се пријавили за њихове бесплатне сервисе који су нам олакшали пословање, игноришући све доказе да то и те како плаћамо.

У Америци је на параноји после 11. септембра 2001. и на спрези технологије и безбедносних служби израстао својеврсни „шпијунско индустријски комплекс”. Створена је прво велика безбедносна бирократија, њој су затим постали неопходни спољни, приватни кооперанти да је снабдевају технологијом и одржавају је.

Према истраживању које је „Вашингтон пост” спровео још 2010, обавештајним радом (читај: шпијунирањем) овде се бави 1.271 државна организација и 1.931 приватна компанија.

Годишње оне произведу око 50.000 извештаја и анализа, а приступ строго поверљивим подацима има укупно 854.000 људи, који раде на око 10.000 локација широм Америке. Само у Вашингтону, од септембра 2001, изграђена су 33 нова супертајна комплекса, чија је укупна површина око 10 милиона квадратних метара. Нема сумње, реч је о систему који је метастазирао и чије ширење не може да се заустави.

Дижући галаму на државу и њене службе, пренебрегавамо и шпијунску моћ појединаца. Данас сваки хакер наоружан лаптопом (и, наравно, знањем), може да поведе сајбер рат против неке корпорације, па и државе, и то на нивоу некад доступном само специјализованим службама.

А може да нас шпијунира и љубоморни колега с посла: на интернету је много програма које неко у наш компјутер може да убаци као „тројанца”: инсталираће се неприметно ако отворимо послату нам слику, документ или одемо на неки сајт чија је адреса приложена. Тај „килогер” ће потом на задату адресу слати сваки откуцај на тастатури и све што се појављује на нашем екрану.

А како ствар с дигиталном присмотром стоји код куће? Званично се износи да тајне службе Србије прислушкују 1.300 људи, а упућени кажу да је реалнија бројка 10.000. Имамо скупштински Одбор за контролу служби безбедности, али дилема је колико има спремности (фамозне „политичке воље”) да се оне стварно контролишу.

Имамо и Закон о електронским комуникацијама који регулише приступ полиције и служби „задржаним подацима” о комуникацијама грађана, али је Уставни суд неке од његових одредаба прогласио неуставним, па се очекују дораде и измене.

Недавно смо сазнали и да смо у групи од 25 земаља које су купиле програм за дигитално шпијунирање „Финспај” (или „Финфишер”, зависно од верзије), од неколико стотина хиљада евра, који може да под присмотру стави сваки рачунар и сваки мобилни телефон (наравно без знања власника), па чак и даљински укључује микрофоне. Којим законом је регулисана његова употреба?

Шта да се ради? Ако појединац државу (било коју) упита да ли је под присмотром, добиће одговор да је то државна тајна. Захтеви за заштиту приватности свугде стижу тек кад се схвати да је приватност – наше право да оно што знамо чувамо за себе – већ нарушена. Борба за очување приватности увек следи, никад не претходи, технологијама за откривање тајни.

Треба дакле схватити да је приватност данас људско право које је изборено, али није загарантовано. И понашати се у складу с тим. Не објављивати прво хронику свог живота на „Фејсбуку”, а онда тражити заштиту приватности. Јер тајна је само оно што је познато – али не свима.