ЕВРОПА САД!

Има ли чланство у ЕУ алтернативу? Дилема је стара али актуелна. Нарочито када Брисел пошаље услове које Србија мора да испуни. Списак је дужи од онога који су морале да одраде остале државе (већ) укључене у ЕУ, па није наодмет подсетити на предности које грађанима доноси улазак у "елитни клуб".

Као прво, грађанин ЕУ путује уздуж и попреко Европом, без виза. Друго, Словенац у "Икеи" у аустријском Грацу, на пример, комотно претовари ауто намештајем јер зна да код куће не плаћа царину. На некадашњим друмским границама унутар ЕУ не само да нема царине, него у државама укљученим у шенгенски споразум нема ни пограничне полиције. Полицајци су остали у "санитарном кордону" (међа са 12 нових чланица ЕУ), али и то полако нестаје.

Грађанин ЕУ може и да остави посао који мрзи, заборави средину коју не подноси, напусти рођаке који су му се на главу попели и оде неколико стотина, чак хиљада километара далеко. Онако као што је адвокат из лондонског Ситија све послао у мајчину, преселио се у село надомак Бледског језера и од запуштене крчме направио туристичку Меку… Брзу евакуацију омогућавају и нискобуџетне авио-линије, које су плод европских прописа о либерализацији ваздушног саобраћаја из 1997. године. Слично је са мобилном телефонијом. Ње у ЕУ не би било да јој темеље није 1987, усвајањем заједничких дигиталних стандарда, ударила ЕУ.

Мобилност запошљавања широм ЕУ шанса је за оне који живе испод европског просека, јер Унија послује по принципу да радницима, без обзира на националност, следује "иста плата за исти рад". Пролетаријат ужива солидна колективна права, од плаћеног одмора до притисака на послодавце путем колективних уговора.

Огромно тржиште подразумева јефтине, боље услуге и производе. То се види на словеначкој, однедавно "европској" граници ЕУ са Хрватском. Хиљаде хрватских накупаца који су некад хрлили у Трст, Монфалконе, Липницу или Клагенфурт, сада пазари по словеначким шопинг-центрима, јер је разлика између цена код куће и у ЕУ – значајна. Зато су Норвешка, Швајцарска и Исланд, државе које нису чланице Уније, пожуриле да потпишу споразуме о слободној трговини са Бриселом, јер су схватиле предност заједничке пијаце.

Бајка о ЕУ као ћупу злата на крају дуге има и туробну страну. Упознали су је Пољаци и Словаци који су шпартали новим завичајем и трбухом за крухом стигли на југ Италије, надајући се надници берача парадајза. Неки су завршили као робље, неки нису преживели. Зато критичари све гласније упозоравају да Унија није обећана земља у погледу гарантовања социјалних права и људских слобода (што су искусили "избрисани" из Словеније, људи без држављанства пореклом из "јужних" република некадашње СФРЈ), већ поприште бескомпромисног повезивања капитала.

Еврократе су схватиле да није добро кад је раја незадовољна, па обећавају благостање свих слојева друштва, а не само имућнијих. Таква ЕУ је циљ због кога су остале државе прескакале тешке, некад се чинило непремостиве препреке. Неке их још прескачу. Државе-кандидати морају да сваре око 97.000 страница директива и осталих обавезних евро-докумената подељених на 31 поглавље. Већина је корисна, али има и баласта, а не фале ни глупости.

Хит је регулатива 2257/94 која одређује колико сме да буде закривљена банана ако хоће у ЕУ. Документ на осам страна описује да банана у дућанима Уније мора бити "најмање 13,97 сантиметара дугачка и 2,69 сантиметара дебела" и без "ненормалних девијација". Слично важи за краставце, брескве, шљиве… Краставци који су краћи од 10 цм и немају бар 10 милиметара у пречнику – неће стићи на европску трпезу као роба прве класе, док бакалнице од јула до октобра не продају брескве чији је пречник мањи од 5,6 цм. Комисија ЕУ је због таквих иновација изложена спрдњи, али бирократија односи победу и речени прописи о(п)стају.

Десет источноевропских држава морало је да усвоји и бројна ограничења на подручју пољопривреде и заштите околине. Неке су морале да срежу производњу шећерне репе, друге вина… Естонија је 2004. била присиљена да уведе 10.794 нових царина, дажбина, квота и ограничења за увоз робе из држава које не припадају ЕУ, што је негативно утицало на стандард живота. Брисел обећава да вреди грцати јер све то доноси предност на дужи рок.

Рачунице показују да ће 10 чланица које су у ЕУ ушле 2004. само за повећане трошкове заштите околине потрошити 120 билиона евра. Новајлијама део штете Брисел надокнађује финансијским инјекцијама. Што је мач са две оштрице. Неки британски аналитичар открио је да је 10 нових чланица на име помоћи, после уласка у ЕУ, примило око 41 милијарду евра. После испуњења различитих обавеза тих држава према ЕУ клубу, "нето помоћ" се до краја 2006. срозала на 10,6 милијарди евра. Институт "Като" опомиње да ће се и то на крају истопити, јер нове чланице због достизања еколошких стандарда морају до 2013. да потроше око 10 милијарди евра, годишње.

Све привреде нових, сиромашнијих чланица морале су да поднесу и "прописе који убијају радна места", а који су написани за много богатија друштва. Парадоксално у целој причи јесте да упркос стрелицама на рачун ЕУ, јачају разлози за њен опстанак. И последично за чланство држава које нису део ЕУ, на ободу Европе.

Први разлог за чланство је једноставан – ЕУ доноси мир и безбедност. Ту је и интеграција различитих економија која је смишљена да би спречила ривалства између националних привреда. Тај задатак ЕУ обавља као сат.

Не-чланице морају да се прилагођавају комшијама у ЕУ ионако, ако желе с њима да тргују. Валута у размени је евро, чије предности хвале они из зоне евро-валуте јер лакше послују, ослобођени и трошкова конверзија. Државе попут Србије присиљене су да се прилагођавају ЕУ стандардима, иако не могу да одлучују у Унији. Кад је већ тако, није ли целисходније да држава, колико може, као члан учествује у доношењу одлука уместо да је објекат експлоатације или пуки извршилац воље других?