Исплаћена накнада за пресуду из Стразбура

Четврти суд у Београду донео је још 1999. године привремену меру по којој мајка В. А. М  може два пута месечно да виђа своју кћер док суд коначно не утврди коме ће после развода родитеља припасти старатељство над девојчицом. Мера није спроведена, јер надлежни органи готово осам година наводно нису могли да уђу у траг оцу код кога је дете било. Када се обратила Европском суду за људска права у Стразбуру показало се да су мајци повређена права на суђење у разумном року, поштовање породичног живота и делотворно правно средство, која гарантује Европска конвенција о људским правима. Због ових пропуста, држава је обавезана да мајци исплати накнаду од 15.000 евра, да измири судске трошкове који износе 4.350 евра, као и да судски поступак доведе до краја у разумном року.

Шта је држава у међувремену урадила поводом спора који је изгубила у Стразбуру?

– У делу који се односи на накнаду, мајци је уплаћен поменути износ. Новац је обезбеђен из буџета Министарства финансија и Министарства правде који су средства пренели Четвртом суду који је обавио плаћање –  каже др Славољуб Царић, заступник државе пред судом у Стразбуру, и додаје да ће и други део пресуде, обавеза да се судски поступак доведе до краја у разумном року, бити окончан до краја маја, бар у првом степену, ангажован је и центар за социјални рад.

Да ли је мајка у међувремену видела дете и сличне детаље, заступник  не зна, али нада се да ће суд ускоро донети одлуку о начину одржавања контаката родитеља са дететом, о томе коме поверити старатељство и друга питања која се подразумевају после развода. За испуњење обавезе из Стразбура није од значаја какву ће конкретну одлуку донети домаћи суд, већ да се поступак оконча у разумном року. После 13. јуна, када пресуда Европског суда постаје правоснажна, држави остаје још три месеца да исту изврши.

Дуготрајни судски поступци најчешћи су разлог што наши грађани туже државу, али због споре правде на оптуженичку клупу стижу и друге чланице Савета Европе.

Др Царић сматра да би, по угледу на Словенију, Хрватску и друге земље са сличним проблемима, требало донети закон који би уместо у Стразбуру последице спорог судства решавао у земљи. У случајевима  кад се утврди да је повређено право на суђење у разумном року, суд би одредио рок у коме се предмет мора завршити, а ако то изостане странка би имала би право на одговарајућу накнаду "која не сме да буде сувише симболична". Италија је из истог разлога донела тзв. Пинто закон, али је прописала сувише ниске накнаде па је Европски суд у италијанским случајевима досуђивао много више.

– Очекујем да се такав закон донесе и код нас, уосталом ја сам то и  иницирао, а из Министарства правде обавестили су ме да се на томе ради. То би требало да смањи број тужби у вези са суђењем у разумном року – каже заступник.

 Шта заправо значи толико помињани термин суђења у разумном року?

– То је стандард који се процењује од случаја до случаја, имајући на уму сложеност предмета, понашање суда, подносиоца тужбе и сагледавајући шта је предмет спора. Рецимо, у брачним или радним споровима или у случајевима притвора, тражи се максимална хитност – каже др Царић.

Стразбур није једино место где је се отклањају последице неразумно дугих суђења, јер Европска конвенција код нас примењује се непосредно.

– Многи наши грађани не знају да би и пред домаћим судом могли да поднесу тужбу и позивајући се на члан шест конвенције и туже зато што њихов предмет није окончан у разумном року. Ратификацијом конвенција је постала саставни део нашег унутрашњег правног система, а тога нису свесни не само грађани већ, нажалост, ни многи судови и други органи. Странка  незадовољна ажурношћу неког суда "требало би у принципу да поднесе тужбу том или непосредно вишем суду и тужи Републику Србију и тражи накнаду што суђење неразумно дуго траје". Суд би требало да оцени да ли је заиста тако, ценећи сложеност самог поступка, понашање странке, суда и предмет спора "по истим критеријумима како то ради Европски суд".

У последњем извештају о раду своје службе заступник је навео да кад од Европског суда добије представку о којој држава треба да се изјасни, обраћа се органима због чијег поступања је држава тужена и од њих тражи и сагласност да склопи пријатељско поравнање. У случају поравнања  држава исплати одређену своту подносиоцу представке, не доноси се пресуда којом се утврђује одговорност државе и случај се скида са листе представки. Царић наводи да је бар у десетак предмета предлагао поравнање. Органи због чијег (не)поступања је тужба и стигла у Стразбур најчешће су судови и прилично су уздржани, "јер немају сопствени буџет, мало су затечени ситуацијом и то је за њих новина". С друге стране, и подносиоци представке умеју демонстративно да одбију такво решење очекујући да ће им Европски суд досудити неку знатно већу накнаду. Хрватска је, рецимо, од почетка године пријатељским поравнањем решила девет предмета.

– Још ниједан случај нисмо завршили  на тај начин, али у једном предмету постоје  изгледи  да се реши пријатељским поравнањем. То би било добро за државу, јер то је безболан начин да се ствари заврше, а и Европски суд подстиче таква решења, јер се ослобађа великог броја предмета – напомиње заступник.