Орвелијански језик штедње

Ако је тачно да данас живимо у друштвима са озбиљним дефицитом демократије, та чињеница се мора одразити и на језику. Неколико последњих година у јавности се стално појављују захтеви за „структурним реформама” и „мерама штедње” који долазе од економиста, новинара и аналитичара. Ово реформистичко јавно мњење не крије да би мере које се захтевају могле бити непопуларне, али одлучно тражи њихово спровођење. Само кажите: смањити плате у јавном сектору, отпустити 20 процената, приватизовати ово или оно–све су то мере које би неодложно требало предузети, ако не желимо банкрот и пропаст. Овим мерама се одупиру једино грађани, онако тихо и немушто како они већ умеју у Србији, и политичари, који су и иначе дежурни кривци за сва наша зла.

Међутим, када се овај језик анализира веома брзо се у њему појављују загонетке и пукотине које се никада не коментаришу. На пример, некад се поводом могуће продаје Телекома говорило да је „приватни власник увек бољи од државног”, а брижно се тајио податак да је конкурентско и успешно предузеће Теленор – норвешка државна компанија. Данас су на дневном реду смањивање јавног сектора и флексибилизација тржишта рада. Обе теме су обавијене језиком који врви од противречности.

Већ сам овде писао да наш јавни сектор у ствари није гломазан. Као што се може и очекивати, сиромашна Србија има мање лекара и професора по становнику од Словеније, рецимо. Код нас се пак увек говори да нам је јавни сектор препун људи који „немају шта да раде”, иако је посла и превише. Још ту има језичких каламбура. На пример, смањивање плата у јавном сектору правда се тиме што су оне веће него у приватном. При томесе додаје да је то неправедно јер „приватни сектор финансира јавни”. Као да привреда може функционисати само тако што приватни сектор заради, а државни потроши. Ово наравно није тачно, иначе социјалистичка привреда, у којој уопште нема приватног сектора, не би могла ни постојати, а сви знамо да је постојала и својевремено бележила и велике стопе раста. Ако узмемо у обзир да приватни сектор од јавног добија школоване запослене, инфраструктуру, тржиште, а често и монопол (рецимо, Бусплус),може се рећи и обрнуто – да и јавни сектор финансира приватни.

Иако је сасвим реалан део привреде, који јој доприноси једнако као и приватни, у орвелијанском језику се само о приватном сектору говори као о „реалном сектору”, док се јавни ставља с њим у опозицију као нереалан. Па ипак, када говоре да су плате у јавном сектору мање од оног у приватном нико од економиста не помиње разлику коју сви познајемо из свакодневног живота, да су све плате у јавном сектору реално приказане, док су у приватном запослени често пријављени с минималном платом аостатак добијају на руке, ма колико то било противзаконито. Такозвана флексибилизација рада, која је такође незаобилазан део „структурних реформи” у ствари значи лакше отпуштање радника. О њој се говори као да ће послодавци који због кризе најављују да ће после промене закона отпустити део радника, такође и лакше запошљавати – само се не зна када. Непосредна последица флексибилизације, дакле, може бити само раст незапослености. Свеједно се „структурне реформе”, чак и у овој области, најављују као лек за незапосленост. Скоро цело поље „језика штедње” има исту карактеристику: све мере су увек у непосредној вези са интересима послодаваца, вези која се прећуткује, док су у сасвим посредној и неизвесној вези са јавним интересом.

Данас притисак у правцу неолибералне економије долази из разних праваца, тако да је посебно питање колико му је могуће одолети у реалној политици. Али, до одговора на то питање лакше бисмодошли ако бисмосмањили орвелијански ореол који стоји око тзв. мера штедње. Ако не можемо да зауставимо воз неолиберализације, можемо бар да развијемо критичку јавност која би била коректив његовог правца.

*Уредник портала dvogled.rs