Средња класа – кичма бразилских немира

Десетак дана протеста, више од милион људи на улицама и исцрпљујуће надигравање демонстраната и власти, да би на крају „пресекла” сама председница земље – влада ће уложити 23 милијарде долара на јавни превоз у Бразилу, што није једина ставка реформског пакета. Дилма Русеф је најавила и да ће иницирати референдум о политичким реформама, као и усредсређивање владе на фискалну одговорност, контролу инфлације, здравство и образовање.

„Улице су нам рекле да земља жели квалитетније јавне службе, ефикасније мере за борбу против корупције и одговорно политичко заступање грађана”, рекла је Русефова поновивши своју подршку „демократском духу већине демонстраната” који су се окупили у највећим градовима у Бразилу, додаје АФП.

Председница је одржала и састанак са гувернерима и градоначелницима 26 највећих градова како би размотрили начине за „темељна побољшања”. „Желим да поновим да моја влада слуша демократске гласове. Морамо да научимо да чујемо гласове улице. Ми сви морамо, без изузетка, да понизно и пажљиво разумемо те сигнале”, рекла је Русефова.

Гласови улице који су подигли тон најпре због лошег јавног превоза у ствари су нам саопштили много више. Социолози широм света указују на један нови феномен који је постао видљив тек са таласом протеста у земљама које тек треба да се изборе за епитет развијених. Сценарио сличан бразилском догодио се и у Турској где је протест против рушења парка био само окидач за показивање ширег друштвеног незадовољства.

Неко би можда очекивао да грађани земаља које су дуго тавориле у сиромаштву, а протекле деценије су коначно кренуле путем економске експанзије, буду захвални за какав-такав помак. Десило се међутим управо супротно – повећање образоване средње класе, уз подршку интернета и модерних технологија, није довело до захвалности него до већих очекивања. Када је коначно прескочена најтежа степеница и становништво се већим делом отргло из тешке беде и сиромаштва, њихова очекивање више нису могли да задовоље само приступ текућој води и електричној енергији уз евентуално описмењавање. На врху листе њихових прохтева нашли су се бољи рад јавних служби, квалитетнији универзитети, праведнија расподела друштвеног богатства.

Случај Бразила можда је најбољи пример у корист ове тезе. Економски бум, који је у протеклих десетак година дословце препородио земљу и извукао око 40 милиона Бразилаца из сиромаштва, директно је утицао на формирање средње класе, која је иницијатор свих друштвених промена. У доба економске кризе која није заобишла ни овог латиноамеричког џина, тренд економског раста је успорен, али процес јачања просвећене средње класе је неповратан, као што је неповратан и раст њених очекивања. Не тако давно у Бразилу су постојале само две класе – веома богати и веома сиромашни.

Према подацима америчког Савета за међународне односе, средња класа у Бразилу је од 1999. до 2009. нарасла на 31 милион грађана, и они сада чине кичму протеста који потресају земљу.

„Истовремено са побољшањем њиховог материјалног статуса, порасли су и захтеви на које ће влада морати да одговори”, закључује се у извештају ове институције.

Д. Вукотић