Плус 35

Шта је у суботу 22. јуна било заједничко Живораду Ајдачићу, Небојши Брадићу и рецимо мени?

И они и ја били смо на протесту под слоганом „Стоп уништавању културе”, на Тргу републике, на истој температури од 35 степени у 18 сати. И они и ја слушали смо симболично откуцавање првог сата протеста због стања у култури.

И они и ја смо редитељи. Брадић Небојша је проверено завршио позоришну режију и режира. Шта је завршио и шта режирао Живорад Ајдачић не могу да сазнам ни на гуглу, мада се представља и као редитељ и драмски писац. Мени је његово дело апсолутно непознато. Али списак Ајдачићевих функција је непрегледан. Седи и у Управном одбору у Народном позоришту у Београду већ пет година, члан је Комисије за стицање и одузимање статуса установа културе од националног значаја, члан је Комисије за доделу националних пензија. У слободно време прави спискове патриотских и непатриотских филмова, снатри како уметници смеју а како не да приказују попове, дакле учествује у актуелној власти. Био је у власти и протеклих година као проверени СПС кадар за културу још од Милошевићевог времена.

Небојша Брадић је био и министар културе, што представља круну његовог похода на функције, од директора Атељеа 212 (веома кратко, у сезони 1996–1997), преко управника Народног позоришта (1997–1999), па управника Београдског драмског позоришта после 5. октобра.

И у литератури и у животу има случајева да се људи преко ноћи преокрену, што би један Гогољев лик рекао, „пребутну” се на другу страну. На пример, велики грешник усни каквог свеца и, хоп, пробуди се као други човек.

Ја сам на протест отишла из солидарности и да протестујем, између осталог, против њих и њима сличних, а они ваљда да протестују против себе самих или можда против мене и мени сличних. Не знам, нису нам се исповедили јавно. Нисам видела ни да се поливају водом због врућине, а што бих ја могла симболички да протумачим и као прање савести због одговорности за садашње стање, као иницијацијски чин преображавања у неке друге људе. Бизарно. И тако овдашња свакодневна политичка травестија„Стоп уништавању културе” и јасна је и нејасна порука истовремено. Захтеве је подржао и актуелни министар, редитељ, чије комисије и страначки људи тренутно праве хаос и гурају савремено стваралаштво, институције и ствараоце испод нивоа на којем су били.

Дакле, под том паролом могуће је да своје незадовољство препознају разни. Ајдачић можда протестује због издајника у култури, родомрзаца, који ето још увек опстају, а ја против таквих као што је он и њему исти који спискове праве и који креирају један наказни антикултурни манифест за садашњост и за будућност.

Конфузно. Други сат протеста, озбиљности ради, захтева јасну формулацију и према републичкој и према градској власти. Захтева и реч. Да поново јавно чујемо шта говоре наши истакнути писци и ствараоци из разних области. Нема културног протеста без јасне друштвене свести и говора по савести. Није довољно рећи да захтевамо професионалне критеријуме а не политичке кад се именују људи у институцијама културе. Професионалаца има и сад у власти. Али каквих! Захтева и тачно временско лоцирање проблема, кад и како је почело сурвавање у друштву и култури јер објективно гледано после 2000. године постојао је период напретка. И то неколико година. То негирати обична је релативизација приче.

На Тргу републике било је, како полицијски извори кажу, 800 људи. За први сат протеста довољно. Било је истакнутих уметника из свих области, и ветерана и пуно младих. Кад се јасно формулишу захтеви биће и више. Надајмо се. Било би лоше да се све заврши сменом актуелног министра. То би било још само једно замазивање ситуације. Издувани балон.

После суботњих плус 35 на протесту, у недељу ме је сачекало плус 42 (субјективни осећај) гледајући „Утисак недеље” у којем је Ненад Прокић седећи у студију поред А. Вучића екстравагантно изјавио да Министарство за културу треба укинути све док Србија не постане не знам шта. Причајући о стању у култури заборавио је да се сети себе као директора Битеф театра у којем је и режирао и ту институцију лоше водио, и као функционера ЛДП-а, и народног посланика, који је учествовао у обликовању општег друштвеног блата. Али од А. Вучића добио је похвалу:„Ненад Прокић је добар човек”.

Сунчаница. И на Тргу републике и у студију. И у јавном говору и понашању и, нажалост, потврда да бити „радник у култури” не значи и бити културан.