Министар културе не сме да ћути

Вероватно нисам добро сурфовао он лајн издања наших новина! Нема коментара о протесту запослених у култури! Уз недељну јутарњу кафу на 16 Целзијусових, у кишном Корку, тражим узалуд јавну дебату о култури у Србији...

Видим да је било на протесту око 800 људи, на 35 степени Целзијусових . Са моје тачке гледишта, не звучи лоше бити на тој жеги у најлепшем делу Београда. У поређењу са радницима који штрајкују глађу у оронулим фабричким халама, или годинама не добијају плате, па инвалидима рата који гладују – није нека сензација. Праг толеранције на бол је у Србији веома висок. Разумем то.

Међутим, оно што не разумем је индиферентност политичке власти да се ангажује на решењу проблема који је прерастао у уличне протесте, а постоји више деценија.

Невероватно је да нема политичке визије и код министра културе око тога како да се направи успешна културна транзиција у институционалном позоришту од субвенционисаног, социјалистичког и самоуправног модела из седамдесетих, у модерни облик пословања, какав је данас у институционалним националним позориштима и културним установама у Европи.

При тој транзицији најважније је сачувати оно што је вредно и богато наслеђе српске културе и позоришта.

Књига коју сам написао пре 20 година „Менаџмент у позоришту” имала је за циљ да се отпочне процес трансформације, да укаже на неке другачије моделе управљања, да није свуда социјалистичко самоуправљање. Имплементација се никада није десила.

Уметници протестују против постојећег стања, али нема одговора од оних који праве културну политику. Ћуте! А процес демократије и интелектуалне слободе је у томе да можеш, и мораш, да развијаш јавну дебату, да ангажујеш стручне људе који би били позвани да одлучују.

Да се види разлика у мишљењима. Управо у том процесу сучељавања аргумента и контра-аргумента гради се и развија идеја о културном моделу. Напросто, представљати само једну визију је погрешно, јер не постоји само један начин мишљења око неког проблема, а из искуства знамо да је склоност једноумљу погубна по Србију.

Пошто не схватам зашто власт у Србији ћути, враћам се у мислима на оно што добро познајем – у свој други град Лондон. И, сад сам на сличној локацији, као на београдском протесту: на Трафалгар скверу, између Националне галерије и Нелсоновог споменика са четири лава чувара.

Ту су британски уметници и истакнути позоришни ствараоци – директор Краљевског националног театра, људи из институција културе… Они имају медијску пажњу и кажу да се култура уништава, да је власт за то одговорна јер не даје довољно субвенција. Из власти нико ништа не одговара, нема контра аргумената…

То је немогуће! Отприлике, одговор би био (као што и јесте аргумент власти у Великој Британији која је сасекла фондове култури откад су конзервативци дошли на власт): Нема пара за културу, јер она није приоритет, због економске кризе, али зато ћемо да финансирамо институције од националног значаја. Већ смо уложили пуно у ово, планирамо да уложимо и развијамо оно...

У реду, то је неки одговор. Енглески одговор. Мада није прилагодљив за Србију, јер улагања у Србији у културу је морална и политичка обавеза. Јер, када се национална култура подрива, у моменту преиспитивања националног идентитета, онда је то много више од културе као инструмента обичне забаве.

Идем онда у мислима у Даблин. У Ирској професионално зависим од државне културне политике. И сад, на платоу испред Ирског парламента, преко пута Тринити колеџа окупили се угледни ирски уметници, ту пред Самјуел Бекет центром, да протестују због убијања ирске културе.

А министар за уметност, наслеђе, ирски језик и културу Џејмс Џими Денихан ћути и игнорише их, не осећа се прозваним, нема потребу да им одговори. И то је немогуће! Џими би био министар само још пола сата – толико колико да позове такси и спакује свој лаптоп!

Ћутање као одговор на проблеме у култури је немогућ сценарио у било којој европској земљи. Зид тишине и немоћно понављање истих речи о својим правима је примереније за Кафкин „Процес” или Мунков „Крик”, али не и за савремену европску културу и државу.

Политичка воља мора да постоји, јер ако председник Владе Србије Ивица Дачић каже да је „без Европе џунгла, Европу у сваку мисао и кост”, онда то подразумева прављење српског европског културног модела, а то се никако не ради кроз игнорисање, ћутање и чекање да се ствари среде саме од себе.

Национални идентитет је директно повезан са културном политиком и колективним схватањем себе самог. Зато предлажем властима у Србији да организују конференцију о култури на коју ће позвати и стручњаке из других држава.

Нудим се да помогнем преко мог универзитета и још неколико кључних европских универзитета и установа које се професионално баве културном политиком. Отворићемо конструктивну дискусију на тему културне политике кроз конкретне примере, статистике и различите презентације истраживачких радова и погледа, заснованим на ономе што се сада дешава у моделима управљања културним институцијама.

То би помогло да се формира радна група Владе Србије са задатком да припреми нацрт културне политике Србије – од њене мисије, па преко финансирања до закона о пословању. Промена мора да буде свеобухватна јер је Србија прескочила много степеница у развоју у последњих 20 година. А у међувремену култури је остала улица као место протеста и живота.

Аутор је шеф Катедре за драмске и позоришне студије колеџ универзитета у Корку, Ирска