Путовања до смрти и истине

Дрво сазнања као вешала.

Ако би постојала само једна једина истина која би обухватала у себи све друге истине, сваку истину, односно из које би све остале истине нужно и логично произилазиле, онда би само њено спознавање, било довољно. Остала би сазнања дошла по себи. Али какав би наш живот после тога био? Шта је живот без тајне? Голо дрво спознаја личило би на вешала. Плодови сазнања у нашем стокаму не би нас спречили да га као вешала једном и употребимо.

Марксизам је жив, али су мртве његове творевине.

Из чињенице да једна идеја живи, па чак и када је њоме прожет значајан део човечанства, извлачити закључак да је она добра, исто је што и тврдити да је човек добар само зато што није мртав. Идеја ропства је била природна идеја читаве једне историјске епохе, али би данас само ексцентрик могао да је брани. Ако је марксизам вредан само зато што је жив, што је с више или мање доследности произвео постојане, да се не каже баш одмах и вечите, државне системе у неколико земаља, онда он уопште није вредан. Озбиљан марксизам живи данас једино на неколико западних универзитета и у књигама неколико његових ревизиониста. А његова једнина озбиљна вредност и предност је у томе што није имао несрећу да се негде реализује. Марксизам је жив, али су мртве његове творевине. Или је умесније речи – марксизам је мртав, али су живе нажалост његове творевине.

Метеоритска оштећеност наших истина.

Неко сазнање које би бар приближно одговарало истини могуће је само у ретким моментима успоравања света, кад ствари као да губе природну брзину те свој ритам подешавају с природном спорошћу и предусловношћу нашег схватања. Бива то у чудесним медитацијама под звездама у којима ноћни гласови не ремете преко дана невидљиво јединство мртвог и живог. Где шум живе воде открива живот вода, а гласови живота као да долазе с оне стране гроба. Успоравање света је наравно обмана. Они који се успоравају, смо ми. Тек тада видимо више, схватамо дубље. Попут путника крај прозора купеа брзог воза крај кога предели промичу нејасно, док на уласку у станицу воз не почне успоравати. Оштрина нашег спознања упозорава често да је нека станица, од којих је последња смрт, близу.

Откровење је нешто друго. Чак и ако се не узме у обзир његова религиозна дефиниција и његови мистични примери. Путовање је обављено, иако ми у њему нисмо учествовали. Пребачени смо са станице на станицу, а да нисмо, седећи крај прозира воза, били свесни предела крај којих смо вожени. Најистинитије нам увек изгледају оне истине до којих не знамо како смо дошли. Свако рационално стизање до тзв. истина претпоставља пут тражења, лутања, сумњи, бирања, одбацивања. Истине које нам тим путем стижу личе на метеорите изједене проласком кроз свемир. Њихове површине трајно су оштећене, исто онако како су то наше истине сумњама кроз које су се пробијале.

Бесмисленост општег смисла.

Све су апстракције противприродне. Апстракције су насилно уједињење различитог, на основу погрешно схваћених подударности. Подвести, дакле, нешто под исти појам не значи помирити супротности.

Шта би се променило у универзуму који би био замишљен без човека. Ништа. У чему је онда наша важност? Само у заблуди о важности, али из тога произилази да за опстанак није нужно имати никакве нарочито повољне околности и да је довољна само једна успела заблуда.

Ми смо дубок бунар у који камење искуства дуго пада пре него што га чујемо. Када бисмо поступали искључиво по искуству живот би био немогућ. Разум се овде јавља као посредник између наших и туђих искустава као нешто што тај живот омогућује. Али тај разум је само стечена замена за један давно изгубљени инструмент непосредне регулације живота. Разум је, дакле, први машински производ биологије. Према интуицији има се он као компјутер према људском мозгу.

Тражење Бога је другим речима изражено тражење смисла. Невоља је у томе што они који су Бога нашли, у њему су нашли само један смисао света, али не и свој у свету. Они који су тај смисао схватили као ширење вере, заменили су свој са општим и изгубили га. Јер појединачни смисао не може ни изражавати ни дефинисати општи, он у њему може само суделовати својом различитошћу.

У политици је подређивање општем смислу губљење властитог, а каква смисла има заједница ако је чине они који су изгубили свој. То би било исто као када бисмо казали да је најслободнија заједница она која је састављена од робова. Она то и јесте, али само ако се не схвати као мноштво различитости у коме су делови задржали своју независност, већ као нов ентитет у коме су је изгубили. У том смислу (и само у томе) заједница робова заиста је најслободнија од свих могућих. Али као што храна чим је сварена губи смисао хране и постаје део организма и његовог смисла, тако и заједница не остварује смисао делова од којих је сачињена. Она не репродукује појединачне сврхе које су јој уступљене, већ нову, независну, по правилу антагону сврхама својих делова.