Бусплус и једна научнофантастична прича

Пре једно месец дана одлучио сам да оставим аутомобил у гаражи и да се у наредном периоду возим београдским градским превозом, за промену. Занимљив је овај нови систем, имам апликацију на мобилном телефону и на мапи тачно видим где сам ја а где су аутобуси, и када ће сваки од њих стићи до мене. Но, једна ствар ми је запала за око. Кад год уђем у аутобус и принесем картицу оном читачу да је „откуцам” то јест валидирам, људи гледају у мене. Из њихових погледа схватам да ја радим нешто што није уобичајено, нешто што се у том друштву не ради. Онда временом схватим да мало људи валидира карту. Океј, помислих, вероватно сви имају маркице, а онда изгуглам и нађем податак да се тренутно око 50 одсто људи у Београду „шверцује” у градском превозу. И онда видим да се у осталим европским градовима те цифре крећу око два-три одсто шверцера.

Све ово дало ми је идеју за једну научнофантастичну причу. Одувек сам желео да пишем кратке научнофантастичне приче, као Херберт Џорџ Велс, па таман да искористим овај простор у „Политици” да објавим своју прву причу. А прича почиње овако:

Београд, 2017. године: Oдлуком града уведен је нов принцип куповине у супермаркетима. Укидају се касири који куцају и наплаћују артикле, уместо тога, када људи дођу с корпом до касе, појави им се на екрану рачун, они провуку своју платну картицу и платили су рачун. Не постоји никакав надзор, људи могу да прођу с корпом поред касе и да не плате ако желе, дакле заснива се на поверењу и поштењу. Постоје једино контролори, који се ретко појављују и проверавају да ли сте платили рачун кад изађете из радње, али и ако се појаве, можете да изађете на нека друга врата и да их избегнете на разне начине.

Првих неколико дана систем је функционисао беспрекорно. А онда, људи су полако почели да откуцавају само неке од артикала, а неке не. После неколико месеци велики број људи није уопште плаћао рачун, само би прошли с корпом поред касе. Људи су се једноставно на то навикли.

Супермаркети су почели да праве све мању зараду, и на крају су ушли у огроман минус. Више није било новца за њихово функционисање. Град је одреаговао појачаном контролом, али је избила побуна. Људи су се масовно бунили против овога, јер је одједном нестала могућност да не плате храну коју су купили.

Изговори за ову побуну били су разни. ,,Супермаркети су стари и неокречени! Нећу да плаћам рачун док не окрече и реновирају све супермаркете! Или док не саграде све нове а ове постојеће сруше!”, говорили су једни.

„Ко зна коме иду те паре! Ја сам чуо да је тендер за хлеб и млеко био намештен и да то иде све неким тајкунима у џеп! Нећу ја да финансирам њихове џипове и базене!”, говорили су други.

,,Поред свих трошкова и рачуна, сад још треба да плаћам и рачун у супермаркету? Баш ме брига, мала ми је плата, чувам паре за паметније ствари”, био је још један од најчешћих изговора.

На „Фејсбуку” су никле разне групе са називима попут ,,Отпор терору у супермаркетима” и „Сви ми који се залажемо да супермаркети буду бесплатни”. Појавили су се разни експерти који су говорили о томе како је храна једна од основних тековина цивилизације и како би требало да буде бесплатна.

У међувремену, било је све мање новца за одржавање супермаркета и набавку хране и артикала. Град је морао да субвенционише сву ту храну из буџета, и на крају није остало новца за било шта друго. Улице су зарасле у коров, затворена је већина обданишта и болница, и град се полако претварао у џунглу. Око зграда су почеле да расту пузавице, ђубре је било на сваком кораку. Али, битно је да се храна не мора плаћати, јер што би неко на то бацао паре...

Ето, то би отприлике била моја прва научнофантастична прича. Тачније, само почетак приче. Не знам како бих је даље разрадио и завршио, али се бојим да крај не би био баш најсрећнији. У ствари, имам идеју за срећан крај: Људи у Србији су ипак схватили да се сваки рачун мора платити, јер је то за опште добро заједнице. Али, ипак је то научна фантастика...

*Факултет за медије и комуникације